ISTINOČEŽNJA: Aleksandar Alimpić

Ne tako davno, imao sam jedan izlet, sa sportskih terena, u svet umetnosti, pre svih, mislim na pančevačke slikare, kad sam već pisao o junaku ove priče. Tada, pozvao me u svoj dom, zapravo, atelje, kad sam najbolje i shvatio dušu ovog umetnika. U jednom stanu, na poslednjem spratu zgrade na Strelištu( Pančevci znaju o čemu je reč) on živi svoj život i stvara jednu drugačiju umetnost, prepunu kolorita, ljudi, scena, ulica…

Takođe, ikonopisanje, veoma dobro mu ide od ruke, a to i ne čudi, jer, kad vera tinja u vama, šta čovek drugo i da očekuje. S obzirom da ga znam dugo, mnogo pre nego što će kičicom, bojama i drugim alatima skrenuti pažnju na sebe. Verujem da to nije nepoznato, ali Sale, bio je odličan rukometni golman, te je sa uspehom branio za ovdašnji Dinamo, čak, pripadao jednoj od najboljih generaciji momaka, u mlađim kategorijama, najboljoj u Jugoslaviji. Kako je on prestao da brani, tako se i izgubio iz mog vidokruga, sve donedavno, kad sam, najviše zahvaljujući društvenoj mreži Fejsbuk, ponovo upoznao, istog čoveka, sad, već zrelog umetnika.

Alimpić se izdvaja stilom i ponašanjem od ostalih kolega, bar po mom mišljenju. Dok su drugi, uglavnom stariji majstori, više u kući, stvaraju, on voli kafanu, druženje, kolonije i to ne krije. Takav način izražavanja, meni je blizak, jer, ili ste to što jeste ili vam život prođe uzalud. Na vreme je shvatio baš tu mudrost, pa ga često možete videti u „Evropi“, ali i na drugim, skromnijim mestima, gde sa prijateljima uz odličnu atmosveru, puni baterije za neko novo stvaranje.

Ovom priliko, a to i jeste lajt-motiv ove priče, želim da ga istaknem, izdvojim, kao ličnost, koja razmišlja mnogo šire, kao čovek, a sa tom empatijom, pridobio je još dosta ljudi, koji ga, možda, nisu do sad ni poznavali. Naime, naša Jasmina Drndić, Pančevka, već neko vreme, bori se sa opakom bolešću i odoleva na najbolji način. Ipak, njeno lečenje iziskuje određena materijalna sredstva, zato što se delom, sprovodi i u Turskoj, a tad, na scenu stupaju dobri ljudi, među kojima i Alimpić. Svakako, možda mu neće prijati što ga hvalim zbog toga, jer, verovatno misli, to bi uradio svako, ali, nije baš…

Sale se odmah uključio u akciju, i nesebično, svoje akvarele ponudio na prodaju, a novac od toga, usmerio za našu Jasminu. Meni je to bilo dirljivo, nekako božanski, ali, i svojstveno ljudima, sličnih njemu. Tako, umetnik je još jednom svojim delom, pre svega ljudskošću, doprineo da živimo, ne samo u lepšem svetu, već humanijem, boljem, jer, on, taj svet, polako, ali sigurno, lagano klizi, ko zna gde, dok potpuno ne nestane, a i mi s njim.

Saša, naravno, ne zna, kao niko do sad, da će izaći u Istinočežnji, ali, meni je to samo nastavak priče o dobroti koju moramo da širimo. Ili nas neće biti. Hvala majstore!

Praštajte i dobra vam sreća!

Ne tako davno, imao sam jedan izlet, sa sportskih terena, u svet umetnosti, pre svih, mislim na pančevačke slikare, kad sam već pisao o junaku ove priče. Tada, pozvao me u svoj dom, zapravo, atelje, kad sam najbolje i shvatio dušu ovog umetnika. U jednom stanu, na poslednjem spratu zgrade na Strelištu( Pančevci znaju o čemu je reč) on živi svoj život i stvara jednu drugačiju umetnost, prepunu kolorita, ljudi, scena, ulica…