Istorija pesme „Bela ćao“: Pesma otpora, živeo život!

Svašta je stalo i svašta se čuje u pesmi „Bela ćao“, koja putuje evo već punih šezdeset godina od italijanskih partizana preko Iva Montana, Šibe Krvavca, Gorana Bregovića i don Andrea Gala do „Kuće od papira“ i dalje na sve strane, od Japana do Urugvaja, od Tajlanda do Švedske, od Irana do Španije, od Rusije do Amerike.

Melodija „Bela ćao“ uzeta je od starog dečjeg (!) napeva, na model teksta koji su pevale radnice u pirinčanim poljima italijanskog Severa (setimo se Gorkog pirinča Đuzepea De Santisa). S promenjenim stihovima ona jeste bila borbena himna nekoliko odreda italijanskih partizana iz Romanje, Pijemonta (!), Modene i Bolonje, ali po istraživanju tamošnjih etnomuzikologa i istoričara pevana je u tako ograničenom geografskom krugu da je mogućnost da bi pesma u ratu nekako stigla u Jugoslaviju, makar i preko naših „garibaldinaca“, bila gotovo jednaka nuli. 

Pesma „Bela ćao“ prvi put je prodrla u svet tek nakon rata, i to 1947. iz Praga, gde je održan prvi od „svetskih festivala demokratske omladine“, koji će svoju reprizu imati u Budimpešti 1949, a zatim u Berlinu 1951.

Izdanja s različitim verzijama ove pesme množe se od početka sedamdesetih, uključujući kinesku, japansku, nemačku, rusku, špansku, englesku, francusku, poljsku, mađarsku, kurdsku, dansku, norvešku, finsku, švedsku… Na naš jezik nije prevedena. Nije bilo potrebe.

Pulska grupa KUD Idijoti, skup časnih ljudi i muzičara vrlo bazičnog sviračkog znanja, radnika u brodogradilištu i već tada omatorelih, dugokosih pankera, u svom je još ranijem repertoaru imala himničnu levičarsku pesmu kojom je sredinom osamdesetih dizala do usijanja malobrojnu ali potpuno odanu publiku. „Bandiera rossa, la triomfera“, pevali su numeru koju su već pre njih ljubljanski Pankrti obradili u nezaboravnoj, masivnoj, moćnoj, monumentalnoj verziji.

Ironično, kad su Bandieru rossu odneli njenoj kući – u italijanski grad Ređo di Kalabrija, i svirali je 1987. na festivalu u zemlji gde je nastala, karabinjer je izašao na pozornicu, koncert je prekinut, izbila je tuča između neofašista i levičara i, da čovek danas ne poveruje, međunarodni diplomatski incident.

Zaboravilo se u međuvremenu, ali KUD Idijoti prvi su koji su oživeli Bela ćao. Snimili su je i objavili iste 1987. na svom drugom singlu „Budimo solidarni s bogatima“ – onako kako su jedino i mogli: kao pank pesmu, himničnu i bez ironije, emotivno i žestoko.

Ne tako brojna ali bitna, srčana publika i neki uglavnom omladinski mediji koji su bend voleli i hvalili čuli su u njoj tačno ono što je trebalo čuti, i reagovali tačno kako je trebalo reagovati.

Mogao bi čovek da se opkladi da oni koji su je tada (ponovo) čuli i zavoleli nisu u kasnijem užasu načinili pogrešne izbore. Takva je to pesma bila. I ostala. 

Svašta je stalo i svašta se čuje u pesmi „Bela ćao“, koja putuje evo već punih šezdeset godina od italijanskih partizana preko Iva Montana, Šibe Krvavca, Gorana Bregovića i don Andrea Gala do „Kuće od papira“ i dalje na sve strane, od Japana do Urugvaja, od Tajlanda do Švedske, od Irana do Španije, od Rusije do Amerike.