Milenko Prvački: Istorija vojlovačkog manastira je buran istorijski narativ

Milenko Prvački (1951, Novi Kozjak) je umetnik bogate i živopisne biografije. Magistrirao je slikarstvo na Institutul de Arte Plastice „Nicolae Grigorescu“ u Bukureštu, predavao je na LASALLE College of the Arts u Singapuru gde je obavljao funkciju dekana deset godina, a trenutno je tamo u statusu višeg naučnog saradnika. Od 1971. godine često je izlagao u Evropi, a od 1993. godine u Singapuru i okolnom regionu. Učestvovao je na velikim izložbama, a najznačajnija od njih bilo je Bijenale u Sidneju 2006. godine, uz to učestvovao je i na mnogim simpozijumima i radionicama širom sveta.

Jedan od njegovih radova uskoro ćemo moći da vidimo na jubilarnom 20. Bijenalu umetnosti u Pančevu pod imenom “rafinerijamanastir”, koje će biće održano od 27. maja do 27. juna 2022. godine. Svoj rad opisuje kroz nekoliko efektnih rečenica, među kojima su  “Hibrid duhovne vertikale i vertikalnih dimnjaka, elemenata prošlosti i sadašnjosti”, ili “Savršena kompresija vizuelnog i istorijskog nasilja, tome sam bio svedok u čuđenju”. Naravno, radi se o neobičnoj koegzistenciji vojlovačkog manastira i NIS-ove rafinerije u Pančevu, koja okružuje ovaj usamljeni verski objekat.

Kako ste inicijalno reagovali na poziv kustosa i ideju ovogodišnjeg Bijenala pod nazivom rafinerijamanastir?

To je istinski bio momentalni “klik”! Rafinerijamanastir „suživotari“ vec dugo u tom čudnom prostoru i sintezi, ali veoma živi i u mojim sećanjima. „Klik“ je odmah reaktivirao moje uspomene na posete manastiru (zbog udaljenosti, imam običaj da se ne sećam ružnih stvari bez potrebe) i vizualizaciju tog sećanja. Koncept bijenala nije ”opšti” niti privatni u koji umetnici moraju de se uklapaju, već je stvaran i zahteva istorijsko predznanje i povezanost umetnika sa temom. U mom slučaju i intelektualno i emotivno.

Na koji način ste koncipirali vaš rad na Bijenalu?

Moja ideja je da napravim vertikalni (duhovno) umetnički hram koji podseća i na fabriku, slojevitu materijalima za gradnju i kondenzovanim blokom samo naznačenih artefakata (krst, zvezda, dimnjak…). Što savremeno umetničko delo može da „iznese“ ali malo slabije stvarnost i realne situacije.

To je veoma povezano i sa mojom strukturom vizualnog rečnika, koji nije narativan već alfabetski. Što podrazumeva više mešanje sadržaja, materijala i metoda rada nego same priče. Sve se na neki način sklopilo.

Ideja i koncept ovogodišnjeg bijenala i vašeg rada vas “re/povezuju” sa Pančevom, kako stoji u propratnom tekstu manifestacije. Kakva je u tom smislu vaša predistorija kako sa Pančevom, tako i sa Bijenalom?

Veoma relevantno pitanje. Naime, ja sam uz Zorana Rotara i Đorđa Jovića idejni tvorac 1. Bijenala Jugoslovenske skulpture, i bio sam direkni organizator, preteče sadašnjeg Bijenala. I sada sam učesnik na jubileju tog bijenala.

Opet, kao Pančevac, bio sam mladi umetnik/svedok “opkoljavanja” vojlovačkog manastira fabrikom. Ta veza, iako fizički udaljena, nikada nije bila prekinuta. To ipak nije kliše Mike Antića: “Pančevo, to je kad’ se vratiš”. A dugo sam i predano radio na više planova svojevremeno u Pančevu; i kao umetnik i kao organizator.

U istom tekstu pominje se da je rafinerija “pojela” manastir ali i da će manastir “nadživeti smenu industrijske revolucije”. Vidite li u tom smislu raskid simbioze u perspektivi?

Nadam se. Industrijske (i ideološke) revolucije se zamenjuju novim, kvalitetnijim. Između ostalih, vrednost svih manastira je u njihovom trajanju, opstajanju u svim nepogodama. Ova pančevacka nepogoda je trebalo već odavno da prođe.

Istorija vojlovačkog manastira je buran istorijski narativ. Iako su ga uništavali, sreća je da su ljudi ipak više gradili nego rušili. Otuda ideja „konstrukcije“ elemenata u jednu solidnu građevinu.

Vidite li istorijski suživot rafinerije i manastira u Vojlovici kao produkt industrijalizacije “kao takve” ili specifičnih istorijskih okolnosti Srbije i Jugoslavije 20. veka?

Manastir se vekovima borio sa raznoraznim nepogodama i ideologijama, i sve ih nadživeo. I ovu, specifičnu Jugoslovensko/srpsku će.

Mi moramo manastire prepustiti crkvi (kao što i crkva mora prepustiti život na zemlji ljudima). Ako se to razgraniči, takvih slučajeva u 21. veku će biti manje.

Milenko Prvački (1951, Novi Kozjak) je umetnik bogate i živopisne biografije. Magistrirao je slikarstvo na Institutul de Arte Plastice „Nicolae Grigorescu“ u Bukureštu, predavao je na LASALLE College of the Arts u Singapuru gde je obavljao funkciju dekana deset godina, a trenutno je tamo u statusu višeg naučnog saradnika. Od 1971. godine često je izlagao u Evropi, a od 1993. godine u Singapuru i okolnom regionu. Učestvovao je na velikim izložbama, a najznačajnija od njih bilo je Bijenale u Sidneju 2006. godine, uz to učestvovao je i na mnogim simpozijumima i radionicama širom sveta.