NA PROBAMA S PANČEVAČKIM BENDOVIMA: „Tata“ benda „Sivi“ Mrki i neki novi taletnovani klinci složno praše romantični grandž

Pančevo je, gotovo od samog nastanka rokenrola na našoj planeti, širokogrudo prihvatilo tu urbanu potkulturu, a pored brojnih ljubitelja i konzumenata, bilo je i mnogo onih, dovoljno talentovanih i vrednih da se dohvate instrumenata i masama prenesu kako „skidačine“ svetskih hitova, tako i neku svoju autorsku muziku.

A da bi sve to mogli oni su, hteli – ne hteli, morali da vežbaju, pa su tako probe sastavni (možda i najvitalniji) deo života nekog benda.

I to nije samo vreme kad se nauči neka pesma, već je i relaksacija uz muziku i druženje.

Pored instrumenata, koji su, istina je, neuporedivo dostupniji danas nego nekad, veoma često je i sam prostor za vežbanje bio teško rešiva enigma.

A kako to sada rade pančevački rokeri raznih generacija, uz podsećanje na to kako je bilo u prošlosti, govori serijal „Na probama sa bendovima“. 

Jedan od trenutno aktivnih i dokazanih bendova svakako je i sastav „Sivi“, koji nakon pauza i promene postave, odnedavno ponovo radi punom parom i sve češće nastupa.

Pored prekaljenog i, u rokerskom okruženju nadaleko poznatog idejnog oca benda Mrkija, (koji je vokal i gitarista), od aprila „Sivi“ funkcioniše u izuzetno podmlađenom sastavu, a čine ga i dojučerašnji srednjoškolci Dimitrije Despotovski (bas gitara) i Marko Jovanović (klavijature), dok je na bubnjevima Uroš Anđelevski.

Oni se dvaput nedeljno okupljaju u Mrkijevoj kući na Margiti, koja decenijama služi maltene kao kultno mesto za probe i pozitivne vibracije koje oslobađa njihov muzički pravac, kako su ga sami nazvali, romansirani grandž.

Ovaj bend je po svemu sudeći i dokaz da razlike u godinama ne predstavljaju nikakvu smetnju, već naprotiv – takva fuzija mladosti i iskustva i te kako može da proizvede odličnu energiju.  

Pančevački bend „Sivi“ osnovao je Dejan Mrkalj, pevač i gitarista, praktično još  2000. godine zajedno s dobrim drugarom Draganom Domazetovskim Dometom, koji je i poznati pančevački frizer. S nastupima su krenuli 2002. godine, a Mrki je i autor svih pesama, koje su 2014. godine uvezane u album „Sedam“ u postavi oformljenoj 2011. godine.

MRKI: Nakon toga je nastupila pauza, sve dok u aprilu ove godine nisam našao nove članove preko kolega rok muzičara Cezara i Đoleta Paprike u liku njihovih sinova Dimitrija i Uroša, dok nam se nešto kasnije pridružio se Marko iz Deliblata. Zapravo, svi oni zajedno sviraju u mladom, ali već afirmisanom bendu „Jutarnji program“, a ovaj perspektivni sastav neguje muziku osamdesetih, koja je i osnov grupi „Sivi“. Šta da kažem, valjda me je Bog pogledao, jer stvarno savršeno funkcionišemo, budući da ovi momci daju neki svoj originalni duh. Inače, novi album izašao je krajem marta u kući „Multimedija Music Store“, preko koje smo izdali i prvu ploču. U prostoru te kuće 18. juna održana je i promocija albuma, koji smo nakon toga predstavli, uz svirku, i u „Kupeu“. Na oba ta događaja govorio je čuveni rok-publicista Ivan Ivačković, dok je u Beogradu – i direktor „Multimedije Music“, a u Pančevu – predsednik udruženja rokera i muzičar Zoran Ilić. Vredno smo radili i krenuli aktivno da sviramo, kao na primer na „Danima Vajferta“, a trebalo bi da nastupimo kao predgrupa „Aerodrumu“, pa na „60 godina rokenrola“ u Pančevu, kao i u zamunskom „Festu“. Naš muzički pravac okarakterisao sam kao romantik grandž, jer se ispostavilo da su u našoj muzici ljudi najviše prepoznali muziku osamdesetih poput „Djurana“, „Depeša“, „Simpl Majndsa“, „Ju-tua“… 

DIMTRIJE: Hteo sam neko novo iskustvo, jer inače ne slušam ovakvu muziku – grandž i to, već volim fank i pank, eks-Ju, „Šarlo“, Mladenovića, Koju. Dve i po godine aktivno sviram, a pre toga sam uz ćaleta, koji je muzicirao celog života, bio blizu svirki i instrumenata. Čim sam se dohvatio basa, ušao sam u prvi bend „Jutarnji porgram“, a nedugo zatim sam dobio priliku da sviram i za „Sivi“. Na prvih par proba bio sam malo stegnut, jer nisam znao šta da očekujem, ali je posle toga sve išlo kao podmazano. Mrki ima svoju viziju kako to treba da izgleda, a mi to fino pratimo. Što se tiče autorskih pesama, najviše mi se sviđaju „Ogledalа“ sa drugog alubuma za koji ćemo da radim spot, jer ima dobru bas liniju. Sve u svemu, zaista uživam na probama i svirkama.

Na to je Dejan dobacio da Dimitrije svira mnogo bolje nego neki kudikamo stariji od njega…

MARKO: I ja, takođe, sviram i u bendu „Jutarnji program“, a ovde sa „sivima“ klavijature i pevam prateće vokale u opuštenoj, ali vrlo radnoj atmosferi. Generalno, slušam stvarno svašta, iako nisam svirao dosad ovako nešto, premda volim i ja grandž i rok. Relativno sam se brzo ušemio i pronašao u radu benda. Posebno mi se sviđa pesma „Da li zna“, pre svega jer ima dobar rif na početku. Živim u Deliblatu, gde su, pored mene i pevačice iz „Jutarnjeg programa“, mahom narodnjaci. Stoga sam krenuo da slušam rok bez ikakvog uticaja sa strane. U bend me je pozvao Dimitrije, jer smo išli u isto odeljenje srednje škole.

Mrki je dodao da su najpre u bendu bila njih trojica, ali su ga Dimitrije i Uroš pitali da li i Marko može da dođe

MRKI: Nisam imao ništa protiv i dobro sam uradio, jer se ovaj Deliblaćanin pokazao kao odličan klavijaturista i ništa gori vokal.

I dok su njih Marko i Dimitrije okončali srednju školu, jedino je, godinu dana mlađi Uroš, u četvrtoj godini.

UROŠ: Imamo poštovanje prema Mrkiju, ali ne i neki strah. U bendu „Sivi“ atmosfera je opuštena i za tu grupu, ali i za „Vervil“, znao sam preko ćaleta. Sviđa mi se i ovaj prostor, osim što je vruće. Lepo funkcionišemo, a uvek možemo nešto i da naučimo, pa sam pre neki dan čuo kako se vokali komponuju. Nije bilo mnogo problema, izuzev kod skidanja pesme „Bledim“. Tu smo,  dopada nam se i ne mrdamo iz benda, već čekamo nove svirke. Od pesama najviše mi se sviđa stvar „Iznad promene“, koja je aranžmanski jedna od najboljih. Inače, ima već deset godina kako sviram, a imam svoje bubnjeve. Sve u svemu, milsim da sam se okej uklopio.

Mrki je na to uzviknuo da se Uroš nije dobro uklopio, nego odlično… 

MRKI: Jedanput sam probao sa Dometom neke skidačine i džemovanja u „Jazbini“, pa smo pozvali bubnjara Đoleta Papriku. Međutim, s njim je bio i sin Uroš. Kako neke stvari Paprika nije mogao da odsvira, seo je Uroš za bubnjeve i odsvirao strava. I Paprika je samo rekao: evo ti bubnjar“. Ipak, prošlo je dosta vremena dok sve nije leglo i dok nije došao u bend, ali otada je sve počelo da teče.

Sam Mrki ima za ove rokenrol prilike impozantnu karijeru: od 1989. do ’96. svirao je sa „Vervilima“, pa sa „Birdrinkersima“ do 2004, zatim sa „Rolingstons tribjutima“, koji je bio prvi tribjut na ovim prostorima. Nakon toga krenuli su „Blek sabat“, „Duran duran“, „Atomsko skrovište“…

A sve to vreme od 2002.godine „Sivi“ su uvek bili tu… 

MRKI: Samo da napomenem da sam hteo da se zovemo „Bledo crno“, a Dome rekao da je bolje da bude „Sivi“, jer je te boje devedsetih bilo dosta, kako u realnosti, tako i u tekstovima. I sam grandž je ionako bio siv i mračan, dok muzika više ide uz osamdesete. Dakle, miks melodija veselih osamdesetih i sivih devedesetih. Pored originala, dali smo i autorski pečat na obradu pesama „Crni ples“, „Jugoslovenka“, „Ona se budi“. Kada je reč o radu na probama, u proseku se sastajemo dvaput nedeljno na po tri sata i mislim da to lepo funkcioniše. Moja metodologija je da donesem tekst i melodiju i onda izntezivno radimo na tome. Vežbamo u mojoj kući, u prostoru u kojem se više sviralo nego što se živelo, a probe smo tu imali još devedesetih godina sa „Vervilom“. I opušteno je, ne smeta komšijama, jer dobra je izolacija, ali se ponešto i čuje, pa imamo par rokera u okolini, koji izađu na terase da nas slušaju. U pauzama proba momcima uglavnom prepričavam anegdote, jer ih imam podosta – od dogodovština na svirkama, do istorije bivših ljubavi. Ipak, najviše se trudim da ove dobre mlade ljude naučim dobrim stvarima, a većina toga vrti se oko muzike, naravno!

Pančevo je, gotovo od samog nastanka rokenrola na našoj planeti, širokogrudo prihvatilo tu urbanu potkulturu, a pored brojnih ljubitelja i konzumenata, bilo je i mnogo onih, dovoljno talentovanih i vrednih da se dohvate instrumenata i masama prenesu kako „skidačine“ svetskih hitova, tako i neku svoju autorsku muziku