Pančevac Mladen Sovilj o ulogama u „Kafani na Balkanu“, „Ubicama mog oca“, „Južnom vetru“, snovima

Mladen Sovilj je na razgovor, koji je ugovorio u svom kraju, kod Kalenić pijace, dojezdio na biciklu. Mladen kaže da retko kad „pali auto“ i da po Beogradu, kao nekada po rodnom Pančevu, „vozi bajs“.

Sedamo u obližnji lokal, gde ga stari znanci ozareni pozdravljaju, a on iz džepa teksas jakne vadi paklicu i upaljač. Ističe da bi hteo da „batali pljuge“, ali da zbog navika junaka, kog upravo igra, u kadru popuši čak 70 cigareta. Ipak, isti lik je i muzičar, pa se glumac vratio svojoj staroj pasiji – sviranju klavira.

 – Davnih dana kupio sam neku klavijaturu, ali za 10-12 godina svirao sam je dvadeset puta i sve je to bilo da bi se ostavio utisak. I sada sam se zbog projekta tome više posvetio. Pre nekoliko meseci napokon sam kupio davno željeni električni pijanino. I, evo, u 35. godini sviram klavir, učim studiozno, vežbam skale, uživam i mnogo slobodnog vremena koristim za to. Već osećam svoj „gruv“ i sopstvenu autentičnost koje sigurno nisam imao kada sam pokušavao ranije – priča za „TV novosti“ Mladen Sovilj, koji se u sve ovo upustio zbog serije i filma „Kafana na Balkanu“.

 – Šira javnost zna taj projekat kao seriju o Aci Lukasu. Već sam to demantovao zato što je priča blago motivisana njegovim životom, ali to nije serija o stvarnim ličnostima. Igram glavnog junaka i to je fiktivni lik Peđe Kovača. Dugo već snimamo i trenutno sam svim svojim bićem u tome.

Reč po reč, Mladen nam otkiva da ima i malu kolekciju analognih fotoaparata i da ga je fotografija oduvek interesovala, čak i pre glume, koju je završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Jasne Đuričić. Igrao je u ostvarenjima „Šešir profesora Koste Vujića“, „Zverinjak“, „S/Kidanje“, „Prvaci sveta“, „Čizmaši“, „Izgrednici“, „Urgentni centar“, „Reži“, „Asimetrija“, „Grupa“, „Branilac“, „Heroji“, „Aviondžije“, „Klan“, „Južni vetar“, „Ubice mog oca“…

Šta vas je još motivisalo da prihvatite ulogu u seriji i filmu „Kafana na Balkanu“?

 – To je vrlo interesantno jer sam se prvi put malo više bavio autorstvom. Nekolicina nas, između ostalih rediteljka Suzana Purković i ja, učestvovali smo u pisanju scenarija, što me inače zanima. Jedni drugima smo nudili pitanja koja se nas samih tiču i pokušavali da ih odgonetnemo. To je serija koja se bavi pitanjem identiteta, ko smo, šta smo, da li smo ono što činimo ili ono kako nas drugi tumače. Takođe, šta se desi kada neko iz alternativne scene sticajem određenih okolnosti postane najveća estradna zvezda na Balkanu. Dramska je serija, nije glorifikacija niti osuđivanje, naprotiv, postavlja neka vrlo važna pitanja koja se tiču svih nas, pa i mene lično. Recimo, koliko je važno, a kompleksno, da čovek uspe nekako da se ogoli pred sobom, pa da pošteno kaže šta je u tom trenutku, da bi mogao da nastavi dalje.

Kafana je barem nekada bila stecište glumaca, slikara, muzičara – pravi boemski centar. Kakav je vaš odnos prema toj instituciji?

 – Penzionisan sam (smeh). Živ sam čovek i pogotovo dok sam se tražio onda sam umeo i tamo da lutam. Sada, kada mi se čini da sam napipao polako gde sam, šta sam, ko sam i šta bih dalje voleo od života, trenutno nemam potrebu da zalazim u te objekte.

A kako i kada ste zašli u svet glume?

 – Već sam bio treći razred srednje škole i ceo život su me interesovali filmovi i njihov nastanak. Iz hobija sam se bavio fotografijom i želeo sam da idem u tom smeru. Taman kada sam hteo to da zaoštrim, sretnem drugaricu koja mi kaže da ide na glumu. Odem sa njom i ta igra mi se dopadne. Godinu dana sam tamo, u dramskom studiju Jasmine Večanski u Pančevu, samo sedeo sa strane, gledao šta drugi rade i pred kraj sam se osmelio da nešto probam. Neki đavo mi nije dao mira i posle letnje pauze pozvao sam Jasminu i pitao da li mogu da ponavljam. Ona je britkom pedagogijom upalila neke motore u meni, neka razmišljanja i nove tačke gledišta. Odlučio sam da upišem samo glumu jer nešto me je vuklo da se ceo posvetim tome. I roditelji i ljudi iz grupe su bili zatečeni i skeptični. Dan pred prijemni prišla mi je Jasmina i rekla „Ako neko bude upisao ove godine, to ćeš biti ti“. Ispostavilo se, na moju sreću, da je bila u pravu, i danas je gluma moja profesija. Ta mladalački neartikulisana odluka nije bila racionalna hrabrost, ali rizici su se u mom slučaju isplatili.

Da li je dečak, koji je rastao u Pančevu, ostvario svoje snove?

– Taj dečak je tu sve vreme. Nikada nisam imao konkretne snove, samo imam neki apstraktan nagon da se nešto događa, da se nešto stvara i da ljudima oko mene bude lepo, ali ne po svaku cenu. Nisu moje želje velike. Jako sam srećan što mogu da se bavim svojim poslom i da mogu da živim od njega. Stvarno sam ubo prstom u pekmez ako mene pitate. Trenutno se osećam ispunjeno u tome, a onog dana kada me nešto bude žuljalo promeniću sve. Zapravo, ljudi robuju svojim željama iz detinjstva. To je kao da potpišeš pakt sa sobom da se nećeš menjati, a to znači da ono što sam poželeo kao mali treba da me inspiriše čitav život. A, u stvari, najslađe od svega je kada shvatiš da to više nije tvoje i da ga ne osećaš na isti način. Meni je super kada osetim da sam promenio stav, a kamoli želju, pa mi bude drago i tad se osetim živim.

Publika je zavolela vašeg junaka Drku u seriji „Južni vetar“ jer je dobrica sa govornom manom koga surove okolnosti navode da se menja i prilagođava. Koliko je vama on prirastao za srce?

 – U psihološkoj analizi tog lika jednostavno su „izašli“ tikovi i šprahfeleri i on se „porodio“ iz mene još na kastingu. Video sam prostor da se kroz tu ulogu malo dublje i konkretnije pročačka empatija publike. Mogu čak da tvrdim da je svako u okviru svog odrastanja imao nekog manje ili više oštećenog čoveka. U periodu odrastanja se kroz glavu i scre mladog čoveka vrlo intenzivno smenjuju empatija i surovost zato što je neformiran. Posmatranje Drke i njegove linije priče može za gledaoca na podsvesnom nivou da bude neki vid iskupljenja prema svim drugarima koji su nekada bili zapostavljeni. Drka ima bistar pogled, nema mutno oko i vidi svet u nekoliko boja. Kada samom sebi počnem da komplikujem život, on mi služi da se kroz njegovu paradigmu vratim i da se setim da nije sve toliko zamršeno. To ne znači da je Drka na dobrom putu i da je on plemenit, jer dobra namera nas ne izuzima od odgovornosti i posledica naših postupaka.

Drka iz „Južnog vetra“ se „porodio“ iz mene još na kastingu i njegova priča može za gledaoca na podsvesnom nivou da bude neki vid iskupljenja prema svim drugarima koji su nekada bili zapostavljeni

Vaš lik Mihajlo, u seriji „Ubice mog oca“, prošao je kroz pakao droge i na kraju šeste sezone ostao bez oca. Kako vi gledate na njegovu sudbinu?

 – Možda mu je teško u ovom trenutku, ali ukoliko čovek smatra da ide konstruktivnim putem potpuno je nebitno kako se oseća u samo jednom momentu jer zna gde ide i ima jasnu ideju. Zato mislim da je ovo veoma terapeutski i lekovit period za njega. Težak period za njega je bio onaj prethodni, kada je besciljno lutao, dok nisu donesene velike i važne odluke. Sada je na putu oporavka.

„Kafana na Balkanu“ je lako motivisana životom Ace Lukasa, ali nije serija o stvarnim ličnostima. Igram glavnog junaka, fiktivni lik Peđe Kovača

Kakvu čar ima igra sa Mirjanom Karanović i Vojom Brajovićem, koji su vam u ovoj seriji igrali roditelje?

 – Veoma ih privatno cenim i odrastao sam na njihovim ostvarenjima, ali to mi uopšte nije bilo ni ushićenje ni opterećenje kada sam radio ovu seriju. Meni je važno da li me partner gleda u oči i da li hoće nešto da podeli sa mnom, bez obzira na to da li mu je prvi ili sedamnaesti projekat. Sa Mirom i Vojom mi je bilo super, oni su uigrana ekipa i znaju se veoma dugo. Još u četvrtoj sezoni smo stvorili dobru komunikaciju i posle toga je stvarno sve lakše.

Porodični nadimak Sovilja kolenima unazad je Sova, a Mladen nam otkriva kako je kada se svi okupe i koje osobine ove ptice ima.

– Pokojni deda, tata, stric, moj rođeni brat, muška deca od strica, kao i sin od mog brata – svi smo Sove. Dok smo bili u Pančevu, bilo je veoma konfuzno. Sada smo dislocirani, pa je lakše. Volim kada me zovu Bata, tako su i mog ćaleta zvali u mladosti, i u tome mi ima nešto milo. Neki čak i spajaju u Bata Sova (smeh). Ta Sova menja etape života. Sada je na tragu da stvarno bude mirna sa sobom, a bila je i luda i noćobdija i svašta nešto. Vrlo šaren mi je do sada bio život, veoma sam bio radoznao, i dalje sam samo što sada drugačije tretiram radoznalost.

Šta sve gluma može da donese, pogotovo na ličnom nivou, i koliko vam je to dragoceno?

 – Najveća privilegija bavljenja ovim poslom je konstantno uključen mozak i zgodne okolnosti da mogu da se posmatraju iste situacije isti karakteri iz različitih perspektiva. To znači da se čovek nauči da na prvu ne sagledava stvari iz subjektivne perspektive koja nije jedina, bez obzira na to da li je ispravna ili pogrešna. Pošten pristup ovom poslu može suptilno da nauči čoveka da se liši predrasuda, podrazumevanja, osuđivanja i svih karakteristika koje nam se podvuku pod kožu, a da ni ne znamo. Ovaj posao, naravno, nosi sa sobom i velike pretnje onom ko nije spreman da razgovara sa sobom zato što može da se zbuni ili poleti. I to je isto u redu jer i to je samo deo procesa prizemljenja i povratka sebi.

Mladen Sovilj je na razgovor, koji je ugovorio u svom kraju, kod Kalenić pijace, dojezdio na biciklu. Mladen kaže da retko kad „pali auto“ i da po Beogradu, kao nekada po rodnom Pančevu, „vozi bajs“.