„Pančevo juče, danas, sutra” Milića od Mačve

Kad je slikar Milić od Mačve odbio da primi pismo na latinici i bio proglašen za nacionalistu, umalo da partijski aparatčici zaustave ugovorenu izradu monumentalnog dela. Ipak, slika i danas krasi salu pančevačke skupštine.

U pančevačkoj Gradskoj biblioteci sedeli su upravnik Đorđe Vlajić, predsednik opštine Pančevo Vitomir Sudarski i slikar Milić Stanković, mnogo poznatiji kao Milić od Mačve. Sve se dešavalo 1970. godine u zgradi starog Magistrata, u kancelariji kojom je dominirala Milićeva slika – jedna fantazmagorična eksplozija u crvenom tonalitetu s njegovim letećim balvanima.

Razgovor je tekao ovako. Umetnik je najpre upitan da li bi napravio nešto monumentalno, fresko-sliku za Malu salu Skupštine, naravno, uzimajući u obzir finansijske mogućnosti opštinske kase. Slikar je ponudu glatko prihvatio. Na licu mesta potvrđena je i tema – „Pančevo juče, danas, sutra”.

Ljudi i vreme su prolazni

„Slikaću, ali ne u fresko-tehnici. Ne brinite, imaćete ono što želite, ali na platnu”, decidiran je bio mladi umetnik Stanković, obrazlažući svoj stav prolaznošću vremena i ljudi.

Još je dodao i da „ako se kome u Pančevu, tokom vremena slika ne svidi, i ako je taj neko bude moćan, sliku može da skine, odnese i postavi na neko drugo mesto i umesto nje naruči bolju, lepšu. S fresko-slikom to neće moći da učini, može samo da je uništi”.

Tako je Milić od Mačve odlučno odbranio svoj izbor slikarske tehnike, a svi naručioci su se s tim složili i podelili zaduženja oko realizacije poduhvata.

Mladi umetnik je najpre trebalo da uradi skice, a prvi čovek opštine da se pozabavi nacrtom ugovora i, naravno, obezbedi pare. Autor je svoj rad cenio na pet miliona dinara, što se poslodavcu nije činilo preteranim, pa je pružena ruka dogovora, a umetnik se bacio na posao. To je značilo da mora da iščita pozamašnu zavičajnu literaturu o gradu na Tamišu, da razgovara s mnogim ljudima. Milić je sve to završio, skice su ocenjene kao prihvatljive i „mi smo završili što je bilo do nas, sve je teklo po planu”, pribeležio je Sudarski.

Dogovoreno je i da će slika biti velika koliko je dug i visok zid u Maloj sali, dakle, 7,5 x 2,2 m, ili čitavih 16,5 kvadrata.

Ugovor je svečano potpisan novembra 1970. godine, a umetnik se obavezao da sliku postavi do Dana oslobođenja, 6. oktobra dve godine kasnije i priredi samostalnu izložbu.

„Kao što se vidi, sve je počelo obostranom radošću – mi ćemo imati nešto veliko, nešto što, osim u crkvama, na drugim mestima nismo imali. Milić se, takođe, radovao – uradiće nešto što do tada nije radio po narudžbini, a i zaradiće, pa je tokom proleća, naročito leta slikao”, beleži dalje Vitomir Sudarski u knjizi „Skice zagubljene povesti”.

A onda je „Politika” 1971. objavila senzacionalnu vest, da Milić Stanković odbija da primi jedno pismo iz Valjeva napisano latiničnim pismom!

Umetnikov gest podvučen je u javnosti najcrnjim nacionalističkim bojama, a predsednik Skupštine opštine Žika Radojev sve doživeo kao „ribanje” i pozivanje Pančeva na odgovornost zbog saradnje s velikim srpskim nacionalistom. „Podboden” tekstom, naložio je da se ugovor s umetnikom odmah raskine, dok je Sudarski pokušavao da situaciju izgladi, ali bez uspeha. Kada je stvar dospela i do političke odgovornosti, Sudarski je pokucao na nekoliko adresa – najpre kod Latinke Perović, koja ga je pravo dalje uputila na Komitet kod Slavka Veselinova, u partijskim krugovima poznatijeg kao Crni.

„Nikada nikog nisam pitao šta je Crni učinio. Znam samo da se Žika povukao i više nije tražio poništenje ugovora”, piše Sudarski kojem samo što je laknulo, kad je – hoćeš vraga – nekoliko meseci kasnije došlo do takozvane „diferencijacije”, pa su opet „letele glave”, tj. letelo se iz partije, a u tom paketu ni Pančevo nije zaboravljeno. No, tada, na scenu stupa Radojev koji uspeva da odbrani i predsednika i trodelnu kompoziciju zlehude sudbine.

Tako je pančevački triptih s kojeg zrače Zmaj, Crnjanski, Miletić, Pupin, Isidora Sekulić, Stevica Jovanović, Konstantin Danil… naslikan na vreme i dosledno potpisan ćirilicom stajao 6. oktobra 1972. godine na čeonom zidu Male skupštinske sale.

Slika uneta dizalicom

Četiri poveća ulja na platnu uneta su dizalicom kroz prozor, jer se kroz vrata nije moglo, nakon čega su ih stolari iz ovdašnje fabrike nameštaja „Gaj” pričvrstili. Na Dan oslobođenja grada ispred slike Milića od Mačve, uz zvuke „Ode radosti” delegati su se bratimili s predstavnicima Kumanova, Bulonj Bijankura, Rešice i Zanštata.

„A, ko sve nije dolazio da je gleda i da joj se divi! Tema Milićevog ’Pančeva u tri dela’ bila je privlačna i sadržajno aktuelna i juče i danas i sutra”, poslednji je red zabeleške Vitomira Sudarskog, predsednika Opštine Pančevo sedamdesetih godina prošlog veka.

Pančevo, juče, danas, sutra

Gledano sleva nadesno, „Pančevo juče”, prvi deo triptiha, prikaz je uzdrmane žuto-crne monarhije, u tamnim tonovima, sa scenom narodnog osvajanja ovdašnjeg Magistrata iz revolucionarne 1848. godine. „Pančevo danas” oličava ogromna stena nad zdanjem Štapske zgrade, s koje dostojanstveno posmatraju velikani iz kulturno-istorijske prošlosti, a „Pančevo sutra” predstavljaju fabrički dimnjaci u banatskom štimungu, kao simbol prosperiteta, koji čeka varoš na Tamišu.

Kad je slikar Milić od Mačve odbio da primi pismo na latinici i bio proglašen za nacionalistu, umalo da partijski aparatčici zaustave ugovorenu izradu monumentalnog dela. Ipak, slika i danas krasi salu pančevačke skupštine.