PANČEVO: Publika voli „Kovače”

„Kovači”, ili „Kovači”, „Kováči” „Kovali”, „Kovácsok”, „Die Schmiede”, „ΟΙ ΣΙΔΕΡΑΔΕΣ”, „Fierarii”, „Cu capu` de nicovală”, „Cu mâna pe ciocan”, „Între ciocan și nicovală”, komedija Miloša Nikolića, jedna od najizvođenijih i najgledanijih predstava u nas, tri decenije života na sceni obeležava izložbom plakata u pančevačkom Narodnom muzeju.

– Nekada davno viđao sam plakate starih pančevačkih pozorišnih predstava koje se čuvaju kao blago u arhivu ili muzeju. Plakate svojih predstava urolane sam držao u špajzu, tamo gde držimo brašno, šećer, kisele krastavce. Jednog dana, pomislio sam: „To ne može da se drži samo u špajzu! To mora da uđe i u muzej.” I evo ih u muzeju. I to samo „Kovača” – kaže Pančevac, dramaturg Miloš Nikolić, koji je komad pisao po porudžbini, za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, gde je igran na srpskom, mađarskom, rumunskom jeziku.

„Iskivani” su „Kovači” i 17 godina na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a „primili” se i među stotinama hiljada gledalaca u Rumuniji, Slovačkoj, Grčkoj, Kipru, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, čak i u Kanadi. Prvi su igrani i na znakovnom jeziku i tamo gde publika ne razume nijednu izgovorenu reč, a autor kaže da dugovečnost jedne pozorišne predstave ne zavisi ni od pisca, ni od reditelja, već od odnosa između glumaca i publike.

– „Kovači” su neka vrsta antičke drame koja je postavljena naopako, pa jedna ozbiljna situacija, tragična, postaje smešna. To je pre svega čisto verbalna komedija, u kojoj se teme umnožavaju i variraju, i ona raste kao grudva snega koja se kotrlja niz breg i povećava. Dogodi se da budu dobri i tekst i podela i režija, a predstava ne poživi više od desetak izvođenja. Kod „Kovača” se dogodilo nešto neverovatno. Stvorena je saradnja kao neki amalgam koji je taj odnos pretvorio u veličanstven susret glumaca i publike – kaže za „Politiku” Nikolić, koji je davne 1991. godine, napisao dramu koja od tada nije izgubio publiku, ali ni na značaju. Kritika, uz reči hvale, kaže da su „Kovači” ispoštovali „principijelnu odrednicu savremenog domaćeg repertoara – aktuelnost”. Njen tvorac dodaje da se priča odnosi na „svaku glupost” koju se nazivamo ratom i na njegove posledice, uz optimizam da ćemo se jednog dana opametiti i prestati da nasedamo na usijane glave koje nas vuku u nesreću…

– Bog je stvorio čoveka, nije napravio ni Srbina, ni Hrvata, ni muslimana, ni katolika, ni pravoslavca… Svaka naša iluzija da pripadamo nečemu, u ovom komadu se razbija, i svi ratovi, svaki nacionalizam, postaju apsurdni i besmisleni – kaže Nikolić o komadu u koji je smestio trojicu kovača u Drugi svetski rat, zatečene u kovačnici svog nepoznatog kolege, koga su ratne okolnosti odvele u tuđu kovačnicu, u tuđu kuću i kod tuđe žene. Onda više od dvadeset godina kasnije, po završetku rata, svaki od kovača saznaje da njegova kovačnica jeste njegova, da njegova žena nije to baš sasvim, a da njegov sin, rođen u vreme rata, nije njegov, već da je čedo ratnih veza – logoraša Srbina Ace i Nemice Lujze, nemačkog vojnika Šmita i ruske komsomolke, te ruskog oslobodioca i Srpkinje – Banaćanke.

– Ovakav zaplet nije se svideo županu Banske Bistrice, Marjanu Kotlebi te je naredio da se predstava prekine, jer se u njoj kao „vređaju” Srbi, Slovaci… Nije bilo medija kod nas, a i u drugim državama koji to nisu objavili. Čak je i tadašnji predsednik Slovačke, Andrej Kiska, otišao da gleda tu predstavu da bi podržao i to pozorište, i glumce, pa indirektno i mene – napominje dramaturg Miloš Nikolić.

 „Kovači”, ili „Kovači”, „Kováči” „Kovali”, „Kovácsok”, „Die Schmiede”, „ΟΙ ΣΙΔΕΡΑΔΕΣ”, „Fierarii”, „Cu capu` de nicovală”, „Cu mâna pe ciocan”, „Între ciocan și nicovală”, komedija Miloša Nikolića, jedna od najizvođenijih i najgledanijih predstava u nas, tri decenije života na sceni obeležava izložbom plakata u pančevačkom Narodnom muzeju.