„Petrijin venac“

Radnja romana se odvija u malom rudarskom mestu u Srbiji od predratnih godina do 70-ih godina XX veka. Priča o tragičnom životnom putu Petrije, rastrzan između stvarnosti i sna, život trpljenja, razočarenja, nadanja i ljubavi prerasta u neuništivost i simbol pobede čoveka, o neverovatnoj snazi srpske žene. Hronika o ženi koja je žrtva patrijarhalnog sistema, ali koja nikad ne gubi životni elan i na kraju vlastiti život gleda u pozitivnim bojama.

Ostarela, ali vitalna i vedra seljanka Petrija priseća se, kroz retuširane fotografske radove, svog života, od tridesetih godina preko Drugog svetskog rata do posleratnog perioda. Tridesetih godina, kao mlada seljanka, bila je udana za seljaka Dobrivoja, a njegova ju majka nije volela, jer je u njihovu kuću došla bez miraza. Brak s Dobrivojem obeležen je gubitkom prvorođenog sina, a kasnije, u ratu, i kćeri Milane. Nakon što su izgubili dvoje dece, Dobrivoje zaključi da Petrija nosi nesreću te joj kaže da mora otići. Ne želeći da se vrati svojoj porodici, ona završi u obližnjem rudarskom mestu, gde se zaposli kao konobarica kod postarijeg gostioničara Ljubiše. On je prvi muškarac u njenom životu koji joj iskazuje poštovanje. Iako joj je Ljubiša drag, i njoj i njemu je jasno da je on prestar za nju, pa ona popusti udvaranjima mladog rudara Milosava, veseljaka sklonog krčmi…

„…Ovde jedno vreme živeo jedan Crnogorac. On govorio: čovek ti jepotrebit za to i to. E pa tako. Čovek ti je potrebit za vodu. Ne možeš bez nju. Ništa ti vodu ne mož da odmeni. То zapanti. Ni mleko ni pivo ni rakija. Nema to. Ne nadaj se. Pi vodu i ćuti, gledaj glavu da izbaviš. А ni to nećeš zadugo. То ti је. Мој Мisa godinama vodu nije upotrebljavao i to onda glavom platio. Posle se trgo, manuo rakiju. Al džabe . Ne mož ti sad ono da nadoknadiš . Ne mož ti za dan sto kila vode da popiješ. Nema to. Zato, pi vodu, čoveče, svakodnevno pi. I ćuti. Dok još imaš vreme. A ni nemaš ga mlogo…”

„Dragoslav Mihailović kroz usta i dušu radnice i mučenice Petrije Đorđević, glavne junakinje, priča o lepoti i muci čovekovoj na zemlji, ali tako ispričanoj i s takvim jezičkim amalgamom izvedenoj, da joj nema premca u novijoj srpskoj prozi.“  (Slobodan Selenić)

„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo ‘izgledam’, pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“   (Vladeta Jerotić)