„Srbija sa bikom“ ujela je sve i bilo me je briga da li će mi izbiti zube: Vek Bate Mihailovića

Šta i kako slika Bata Mihailović nije lako reći, ali da je veliki svetski slikar – nije teško videti. Ovim rečima Matija Bećković davno je opisao umetnika koji se rodio na današnji dan pre ravno stotinu godina u Pančevu.

„Čovek celine, kadar da nadleti prostor, da ga savlada sveobuhvatnim pogledom“, kako je to svojevremeno primetio Dejan Medaković, osnovnu školu završio je u Beogradu. A otac ga, dok je bio u vojsci, bez pitanja upisuje na Pravni fakultet. Otišao je Milorad Bata Mihailović samo jednom u ovo zdanje na Bulevaru – kako bi se ispisao s Pravnog.

Želeo je da se bavi umetnošću i iz prve 1946. upisuje Likovnu akademiju u klasi znamenitog umetnika i profesora Ivana Tabakovića. Ali, već naredne godine napušta školovanje i odlazi sa kolegama u Zadar. Bio je član „Zadarske grupe“, koja se u ono doba, vreme komunističke Jugoslavije pobunila protiv estetskih i ideoloških normi socrealizma. Grupa, u kojoj su, između ostalih, bili i Petar Omčikus, Mića Popović, Vera Božičković, Kosa Bokšan i Ljubinka Jovanović suprotstavljaju se postojećem establišmentu braneći modernističke modele umetnosti, kroz ekspresivni izraz i žanrovski okvir portreta, autoportreta, enterijera, mrtvih priroda i naročito apstraktnih pejzaža.

Zadarska grupa označila je, kako za Nova.rs priča uvažena istoričarka umetnosti Irina Subotić, mladalački bunt, pre svega protiv rigoroznog sistema školovanja.
– Uz pomoć njihovog profesora, izvanrednog umetnika Ivana Tabakovića imali su mogućnost da rade ono što nije bilo uobičajeno na Akademiji – da rade portrete, autoportrete. Nisu to u tadašnjem socijalističkom realizmu bile to baš omiljene teme, trebalo je slikati heroje, radnike…

Ako među našim slikarima ima „pobunjenog čoveka“, onda je to bio Mihailović, koji je izluđivao ovdašnju vrhušku svojim opusom potpuno neprimerenim uzusima tadašnje kulturne politike. I sam je Bata govorio kako je tada 99 odsto kolega s Akademije slikalo vesele radnike i fabrike što se dime punom parom, dodavši:

– Možeš misliti. Dobro, bio sam i ja srećan ako su radnici stvarno srećni, što se fabrike puše a po selima konačno ima sijalica. Kada sam bio dete i sa ocem obilazio srpska sela, tama je bila – apsolutna. Vidim na horizontu neku svetlost i pitam oca: „Šta je to?“, a on mi kaže: „To seljak fenjerom tera lisicu iz kokošinjca“.

„Pridruženi“ članovi Zadarske grupe bili su i Borislav Mihajlović Mihiz, Bora Grujić, Radivoje Knežević-Knez, Aleksandar Saša Popović i Krsta Andrejević, a družili su se i na čuvenoj beogradskoj adresi u Siminoj 9a gde su, uz još nekoliko drugova sa istorije umetnosti i književnosti, poput Dejana Medakovića, Voje Đurića, Živorada Stojkovića, povremeno i Dobricu Ćosića i Antonija Isakovića, diskutovali ne samo o umetnosti već i političkim i ideološkim osobenostima društva u kojem su živeli. Po povratku iz Zadra u Beograd, svi su bili kažnjeni izbacivanjem s Akademije. 

Ali, Mihailovića ne drži mesto tu i 1951. osniva grupu „Jedanaestorica“, a iste godine ima i prvu samostalnu izložbu u Beogradu, u Galeriji ULUS čuvenu i po slici „Srbija sa bikom“. A već sledeće godine kreće put Pariza. Svoju „Srbiju sa bikom“ poneo je sa sobom:

– Imao sam dosta godina kada sam došao u Pariz, 28 godina. To baš i nije malo. Kada sam došao u Njujork, imao sam 40 godina. Možda sam potajno želeo da nastavim život kod nas, na Balkanu. Može da bude. Mislio sam, ima vremena, dolaziću u Njujork. Čak mi ni Pariz nije bilo mesto zauvek – sećao se svojevremeno za RTS.

Ali, Pariz, u kojem je, eto ostao, i skončao, bilo je ključno mesto za umetnikov opus. O prvim danima u francuskoj prestonici govorio je:

– Kada sam došao u Pariz 1952. prvih pet godina sam bio moler. I to je bilo najlepše vreme, jer je rat bio gotov i svi su počeli da u bližnjem vide brata. Dolazili su iz raznih zemalja u tu prestonicu duhovne slikarske sudbine i svi su bili braća. Velike nesreće zbliže ljude i oni počnu najiskrenije da se druže. Svi smo sedeli na trotoarima i pijuckali neko vino koje se točilo iz burića. Sedeo je Sartr, pa neki klošar, pa ja, pa Edit Pjaf i svi smo bili zajedno. Nisu bile važne titule, profesije, stalež… Ljudi su se delili na ljude i na „ljude“.

Na prvim nastupima na pariskoj likovnoj sceni, u Galeriji „Marselj“, knjižari Pola Morijena i 11. Salonu „Populist“ (1953), Mihailović se predstavio radovima u drugačijem svetlu u odnosu na beogradske početke koje je odlikovao figurativni ekspresionizam. Umetnikovo delo, pod uticajem tamošnjeg likovnog kružoka, prolazi kroz intenzivne promene. A Pariz kao važna tačka svoje mesto nalazi na slikama i radovima na papiru. Radove potpisuje francuskom transkripcijom prezimena – „Mihailovitch“ i godinom nastanka, a povremeno dodaje „Paris“ kao odrednicu za pripadnost podneblju, koje njegovom slikarstvu daje poseban „šmek“. Redovno izlaže na važnim pariskim salonima, sarađuje sa poznatim galerijama u francuskoj prestonici, među kojima posebno važno mesto zauzima galerija „Rive Gauche“.

Svi članovi Zadarske grupe su se, kako ukazuje Irina Subotić, osamostaljivali rano što će se najviše pokazati kada su sva trojica otišli sa suprugama u inostranstvo – u Pariz koji je bio i ostao prestonica evropske kulture. 

– Bili su tamo u jako dobrom krugu umetnika. Bata je znao da upije sve ono s pariske scene, i u toj međunarodnoj areni umetnosti uspeo je da napravi most prema našoj umetnosti, modernoj, apstraktnoj umetnosti. Da nije otišao u Pariz pitanje je kakva bi bila karijera Bate Mihailovića. Bilo je i onih umetnika koji su ostali ovde, ali su svi oni već krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina mogli da putuju i vide šire horizonte od diskursa socijalističkog realizma. Pariz jeste pomogao Bati da bude u jako dobrom društvu. Pariska scena je bila veoma razuđena, a Bata se priklonio tada nečemu što se nazivalo apstraktnim pejzažom. Ali, u stvari to je neka linija koje će se držati i kad se bude vratio u Srbiju i kada bude još slobodnije radio, ali opet nekom drugom vizurom – priča istoričarka umetnosti.

Ali, pored Pariza Mihailović ne odustaje ni od rodne zemlje i Evrope. Učestvuje u samostalnim i grupnim izložbama u Evropi i Jugoslaviji, a o njegovom slikarstvu pišu renomirani jugoslovenski i francuski istoričari umetnosti i likovni kritičari. Posle odlaska u Pariz prvi put dolazi u Srbiju 1957. godine:

– Kad god sam dolazio u Beograd dovodio sam prijatelje da sa mnom dele ovu zemlju. Lepše sam se osećao ovde, pa sam shvatio da je čovek geografsko biće – pričao je umetnik, koji je inspiraciju počeo da crpi iz srednjevekovnih životopisa, Vizantije, srpskih motiva:

– Od početka je, kao i mnogi iz njegove generacije, pokušavao da opstane s jednom nogom na tlu s kojeg je potekao. Želeo je da ovekoveči crkve, manastire i to je pomalo oslabilo njegovu snagu ličnog izraza – smatra naša sagovornica.

Irina Subotić ističe da se danas, kada se navršava vek od rođenja Bate Mihailovića, potvrđuje ono što se pre pedesetak godina ustanovilo – da je posredi značajan umetnik koji je napravivivši nekoliko životnih poteza umnogome doprineo našoj savremenoj umetnosti.

– Bez pojave Bate Mihailovića ovo tle bilo bi mnogo siromašnije. Čitava ta generacija kojoj je pripadao napravila je veliki skok. Njegovi drugari iz „Zadarske grupe“, kasnije „Jedanaestorice“, napravili su ogroman iskorak iz jedne totalitarne umetnosti koja nije samo nagoveštavala, već je naređivala šta se samo sme slikati. Iz toga je Bata izašao oslobođen i držao se svoje ličnosti. Bio je u Parizu, izlagao na dobrim izložbama, pa u Njujorku i tamo slikao. Kada je došao u Beograd nastavio je u drugačijem tematskom krugu, ali se sloboda izražavanja, ta njegova vešta ruka, njegova prosijavanja u slikama mogu vezati za visoku likovnu kulturu. I njegovim dostignućima bave se trenutno dve mlade dame, jedna je Marija Đorđević iz Narodnog muzeja, a druga Nevena Martinović iz Galerije Rima, koje će objaviti monografiju o Bati Mihailoviću povodom velike godišnjice, uz veliku pomoć Ješe Denegrija, našeg najvećeg živog istoričara umetnosti, koji zna tačno mesto Bate Mihailovića u srpskoj kulturi i jugoslovenskoj umetnosti. Takođe, biće organizovan u oktobru i naučni skup posvećen Mihailoviću, Petru Omčikusu i Mići Popoviću – otkriva naša sagovornica.

Kada se u razgovoru s mlađim kolegom Srđanom Điletom Markovićem pre dvadesetak godina za „Glas javnosti“ osvrtao na svoje rane radove primetio je Bata kako je „biti pametan unazad opasno“:

– Slike „Starudije“, „Srbija“ i „Srpski seljaci“ sam naslikao još kao student Likovne akademije. A takva tematika nikako nije odgovarala drugovima na vlasti. Pazi, nisam nikad bio neki ultra-reakcionar, ali su me uredno prozivali zbog slike „Srbija sa bikom“, na kojoj je predstavljena Srbija u ruševinama. Nisu znali šta će sa mnom a geslo tadašnje kultur-bezbednosti je bilo „izbij mu zube pre nego nas ujede“. Ali, ja sam ih već dobro ujeo tom slikom. Baš me briga šta će mi biti sa zubima – istakao je, a osvrćući se drugom prilikom na krvavi pir na prostoru nekadašnje velike zemlje s uzdahom je konstatovao: 

– Čini mi se, posle svega onoga što se desilo u Jugoslaviji, da je bolje da nisam bio prorok. Sve mi ovo liči na san, lep, zato što sam ponovo ovde i ružan, zbog svega onoga što se dogodilo… Rat je gotov, ali se naši ljudi i dalje plaše da žive. Pitam se kako bi bilo kada bi ljudi na vlasti rekli: „Napuštamo vlast. Nismo dostojni ove pozicije. Neka sam narod izabere prstom najčestitije Srbe i neka oni vladaju Srbijom“. Što kažu moji prijatelji seljaci: „Ma ne brini Bato. Rodiće zemlja, nemoj samo da je izdaš!“

Bio je član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985, odlikovan je ordenom Belog orla, za života je imao oko stotinu samostalnih izložbi širom sveta, a dela Bate Mihailovića se nalaze u muzejima, privatnim zbirkama i društvenim institucijama u zemlji i inostranstvu.
A kad se Irina Subotić danas seti čoveka kojeg je privatno poznavala, prate je još uvek ovakvi utisci:

– Bio je šarmantan, nasmejani čovek koji je voleo žensko društvo, voleo je svoje prijatelje. Sećam ga se u najboljem svetlu.

Ali, koliko god da je voleo dame, a i one njega, jedna mu je obeležila čitav život i bila s njim do samoga kraja – Ljubinka Jovanović Mihailović.

– Moja Ljubinka, divna slikarka i čovek, nežno biće, čudo od topline – pričao je Mihailović o supruzi, a Ljubinka se u intervjuu „Novostima“ poverila kako ju je Bata celog života štitio:

– Malo je i cvikao od mene. Kad bi ga neko i izveo iz takta, preda mnom bi se umirio. Imao je u sebi nežnost, jaku osetljivost. Patio bi zajedno s drugima.

Bata Mihailović preminuo je 23. aprila 2011. u pariskoj bolnici „Broka“ u 89. godini. Samo četiri godine kasnije „pridružila“ mu se s 95 leta Ljubinka…

Šta i kako slika Bata Mihailović nije lako reći, ali da je veliki svetski slikar – nije teško videti. Ovim rečima Matija Bećković davno je opisao umetnika koji se rodio na današnji dan pre ravno stotinu godina u Pančevu.