Zeljković: Ma ne da ti se ni da staneš, zaboraviš i na bolove – trčiš dalje!

Dvojica “Maratonaca Pančeva” pod državnim grbom Srbije istrčali su evropsko prvenstvo u Albiju (Francuska). Trčalo se 24 sata a 39-togodišnji Pančevac Željko Zeljković za to vreme, od 10 do 10, istrčavši 202.967 metara osvojio je 11 mesto u svojoj starosnoj kategoriji, a 48 u ukupnom plasmanu.

Bilo je fantastično. To svuda u svetu mnogo cene. Francuzi kao domaćini su imali mesec dana pripreme. Pa vidi se to po opremi. Po organizaciji. Ozbiljne reprezentacije su imali po 10 članova. Imali su lekare, masere…  A mi smo krenuli sa dva takmičara iz udruženja „Maratonci Pančevo” gde trčimo Mihal Šulja i ja i još dva drugara.

Šulja i Zeljković imali su priliku da budu deo reprezentacije Srbije u Albiju, ali i da bože zdravlja trče i svetsko takmičenje u Irskoj sledeće godine izborili su na domaćem šampionatu na Paliću. Pre četiri meseca. Od tada pripremajući se Zeljković je pripremajući se trčao oko 400 kilometara mesečno. A onda je posle 30 sati puta i nekoliko sati sna u Albiju počela trka.

Drugari iz „Maratonaca Pančevo” bili su nam od izuzetne pomoći na stazi. Dodavali vodu, protein, hranu. Ja sam od 24 sata trke bez prekida trčao 23. U Albiju krug je 1.100 metara bio. A psiha mora da izdrži tih 24 sata trčanja. Različito se ljudima ponašaju organizmi. Ima ljudi koji povraćaju, padaju…Izgleda to i strašno. Ipak sve vreme vas ljudi na stadionu bodre.

Trčanje u Albiju je praktično kao trčanje u Narodnoj bašti – staze su iste dužine. A prethodno trčanje na Paliću bilo je na još kraćoj stazi popun one na sportskom centru „Mladost“ u Pančevu. Zeljković se za Albi pripremao tako što je dnevno po Pančevu trčao od 15 do 20 kilometara.

Pred samu trku nam je bila „frka“. Bili smo i nervozni i napeti. Da sam trčao za sebe, možda bih i odustao na nekom 180 kilometru, ali kad sam znao da me toliko ljudi prati u Srbiji, a podrška je bila stvarno jako velika, posebno od naših trkača – tu nema odustajanja. A u Albiju je bilo totalno ludilo. Imao sam grčeve od šezdesetog kilometra. U tih 24 sata možeš ti i da staneš. Ali ja sam hteo da istrčim više od 200 kilometara. Da stignem do 210 kilometara. Ali taj grč… Sa njim sam kuburio od 60 do 90 kilometra. Onda sam morao da idem na masažu i kod doktora, pa su me nameštali, i mnogo sam izgubio tu vremenski. Tek na 12 sati sam prvi put pojeoo nešto.

U Albiju je trčalo 96 muškarca, a naša reprezentacija u kolektivnom plasmanu bila je 14. Na ovakvim mestima svi su pobednici, objašnjava Zeljković. A opet dodaje kako su zadovoljni uspehom koji su ostvarili pod državnim grbom.

Bilo je interneta, i  Ljilja Tasić nas je stalno obaveštavala kakve poruke stižu. I onda znaš da te prate, ona nas obaveštava ko nam sve podršku šalje. A trčiš i za Srbiju. I  to te onda tera. Daje ti snagu da trčiš za svoju zemlju….Majke mi, to nikad nisam osetio kao sada….Ma ne da ti se ni da staneš, zaboraviš i na bolove…..Meni su recimo  žuljevi krenuli od 20 kilometra, od 60 do 90 sam muku mučio sa grčevima, ali nisam hteo da odustanem dok ne istrčim 200 kilometara, to sam sebi zacrtao…

Takmičenjima ultramaratonaca pa i trčanju na 24 sata puno se pažnje poklanja u inostranstvu. Organizacija je, kaže Željko, bila sjajna, sve mu je izgledalo kao san. Troškove boravka su imali plaćene, a za dolazak do Albija su se sami snašli. Željko već 13 godina radi kao čuvar u Okružnom zatvoru Pančevo, pa su ga pomogli i sindikat Nezavisnost, i uprava zatvora i čitava uprava za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. Nosi MTS znak na opremi, ali oni su sponzori Atletskog saveza, a u Albiju reprezentacija ništa od toga nije imala.

Idemo na svetsko prvenstvo 2. jula sledeće godine u Irskoj u Belfastu i nadam se da ćemo nešto da skupimo i izmolimo da bi otišli na to prvenstvo. A ubedljivo smo među najboljim ultramaratoncima na 24 sata u Srbiji. Mihal Šulja i ja smo među šest ultramaratonaca koji su istrčali preko 200 kilometara u Srbiji.

A kako izgleda tih 24 sata. Dok se trči.

Dok trčim slušam muziku. Rok i pank. Pokušavam da pevam….Derem se, vršitim… Kad je teško onda se derem… Vikao sam u Albiju: Srbija, Srbija…, priča kroz osmeh Željko.

Pripremajući se za Albi Željko je puno trčao po Pančevu. Do Starčeva, pa Kudeljarski nasip, pa kej i ceo krug oko grada, Margita, voli i Narodnu baštu, ali trenira trčeći lagano, a dugo tu mu bude dosadno.

Volim Pančevo. I žao mi što niko iz grada nije došao bar zastavu da mi da pred Albi. Rođeni sam Pančevac, što ne bi poneo zastavu. Našeg druga Šulju koji je iz Kovačice pomogla je njegova opština. Malo mi je to krivo, i da je boćanje u pitanju treba ispoštovati, a ne atletika i ultramaraton, što je stvarno teško. Ali radiš ono što voliš, pa ide.

Od 9 godine Zeljković je igrao fudbal. Kroz Dinamo, pa još neki klubovi po gradu i okolini. Beogradu. Iz sportske je porodice, otac mu je u fudbalu bio mnogo uspešniji.

Pre tri godine sam se nagojio malo i rekoh sebi aj na trčanje. Polumaraton pa maraton, pa sam se povezao i tako je to krenulo. Za ovde tri godine 11 ultramaratona, 6 maratona, 30 polumaratona. Sve sami finansiramo. Uglavnom trčimo po Srbiji i po državama regiona. Albi nam je najbolje iskustvo. Voleo bih kad bi Pančevo imalo polumaraton, ili bar trku na 10 kilometara. Puno ljudi bi došlo. Svaki grad u Srbiji ima neku trku, a ovde ništa. Pričamo sa ljudima iz grada, oni kažu da vidimo sa Dinamom.

A tamo nas ne razumeju. Mi smo rekreativci i drugari. Opušteni smo. Trčimo i boli nas uvo. A atletiačri su malo protiv ovih ultramaratona. Jer evo mogu i da potpišem nijedan atletičar ne može da istrči ovo što mi trčimo. A opet treba propagirati baš to rekreativno trčanje. Da znaju ljudi da mogu da se rekreiraju bez obzira na godine.

Društvance iz Maratonaca Pančevo hoće da sledeće godine istrči Srbiju. Od Kosova do Bezdana. Za svetsko prvenstvo na 24 sata, kaže Zeljković, daj bože zdravlja a para će se nešto skupiti. Voleli bi da istrče i Mon Blan. Želja je da se trči i 100 milja Istre.

Mi troškove putovanja delimo. Sve ostalo kod nas besplatno. Želimo da podignemo trčanje. Svuda traže po klubovima neke pare. A u suštini šta ti treba za trčanje, pa skoro ništa.

On lično lakše podnosi trčanje po betonu nego po tartanu. Lakše mu je i kad ne trči u krug. Kaže da su Maratonci Pančevo preuzeli od drugara Ninoslava Raškovića organizaciju maratona u Narodnoj bašti. Ali žal je za gradskom trkom gde bi i u Pančevo došlo mnogo više sveta.

Za stres koji ja imam na poslu u zatvoru trčanje je fenomenalna kompenzacija. Trčim ili pre ili posle posla u zavisnosti od smene. Šefovi me razumeju i to mnogo znači.

Nikakve posebne zdravstvene preglede nema, osim onih redovnih sportskih. Kad krenu bolovi na stazi pije brufene, posle trke krkaju se andoli.  Već par dana po dolasku iz Albija spremio se i istrčao Zeljković trku u Ljubljani.

Moj tempo je trka putovanje trka. Osećam se dobro, trčim. Brufen tokom trke andol posle. Masaže mnogo pomažu, kad ti neko ko u Albiju, razbije grč, ali to imaju samo jače ekipe. Presrećan sam kad odradim što sam planirao. I drago da nosim državni dres. Nadam se da će na svetskom u Irskoj biti još bolje.

Željko je otac dva sina. Stariji je kaže trčao i član je Maratonaca, a sad mu je 14 i igra folklor. Mali je, kaže, sa svoje 4 godine – još mnogo mali.

Vodim ga nekad na trke. Prođemo zajedno kroz cilj.

Dvojica “Maratonaca Pančeva” pod državnim grbom Srbije istrčali su evropsko prvenstvo u Albiju (Francuska). Trčalo se 24 sata a 39-togodišnji Pančevac Željko Zeljković za to vreme, od 10 do 10, istrčavši 202.967 metara osvojio je 11 mesto u svojoj starosnoj kategoriji, a 48 u ukupnom plasmanu.