U poslednje dve godine usvojeno manje dece nego ranije

Pre 2023. godine usvojilo se godišnje oko 100 mališana, dok je prošle godine taj broj bio upola manji. Zašto je to tako i koliko dece u Srbiji čeka na usvajanje za RTS je govorio Stevan Popović, specijalni pedagog u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiji.

Stevan Popović navodi da je broj dece i broj parova koji su zainteresovani za usvajanje menja iz dana u dan. Znači, parovi koji u međuvremenu usvoje decu izlaze iz registra, parovi koji, odnosno deca koje umeđu vremenu budu usvojena, takođe izlaze iz registra, ali dolaze nove.

Razlog za manji broj usvajanja, Popović vidi i manje dece kojima se utvrđuje opšta podobnost za usvajanje.

Ta opšta podobnost, kako objašnjava, utvrđuje se i za potencijalne usvojitelje.

Popović navodi da bi za jedno precizno istraživanje o broju usvojene dece bilo potrebno da se sprovede anketa u svih 170 centara za socijalni rad u Srbiji – zašto u svakom pojedničnom centru dolazi do pada broja dece.

Kako teče proces usvajanja

Objašnjavajući proceduru usvajanja, kandidati prvo podnose pismeni zahtev Centru za socijalni rad koji ih dalje vodi kroz proceduru.

Kako navodi, jedan deo procesa je administrativni i on se sastoji u prikupljanju dokumentacije koja nije samo puka formalnost, nego ona govori nešto o potencijalnim kandidatima.

„Na prvom mestu za usvojitelje je bitno da li su zdravi, da li su zaposleni, da nisu osuđivani, da imaju dovoljno materijalnih sredstava“, ističe Stevan Popović.

Napominje da jedno od pitanja koje se često postavljaju je da li materijalna baza igra određenu ulogu. Potrebno je da usvojitelji imaju dovoljno sredstava da bi mogli novog člana porodice na odgovarajući način da prime i da se o njemu brinu.

Do prošle godine oko stotinu dece pronalazilo je svoj novi dom, dok se prema trenutnoj evidenciji za 2024. usvojena su 53 deteta.

Popović ukazuje na to da se nisu menjali zakonski propisi za usvajanje i da ne postoji plan da se neke velike promene.

„Porodični zakon se stalno preispituje i doteruje i menja, ali u ovom trenutku, u onom delu koji se tiče usvojenja, neće biti nekih velikih promena, što govori da je takav kakav jeste u ovom trenutku dovoljno dobar. Koliko u ovom trenutku porodica čeka na usvojenje deteta i koliko njih je predalo dokumentaciju, koliko traje čitav proces je pitanje koje se često postavlja, ali to ne daje realnu sliku o broju dece koja čeka i o broju porodica koje čekaju“, objašnjava specijalni pedagog u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiji.

Usvojitelja znatno više od dece podobne za usvajanje

Pored toga, drugi razlog bi bila disproporcija između očekivanja potencijalnih usvojitelja i karakteristika dece. „Broj usvojitelja koji trenutno čeka je 752, a broj dece kojima je utvrđena opšta podobnost je 309“, navodi Popović.

Sa druge strane, Popović ističe da su karakteristike dece takve da mnogi od usvojitelja kojima je utvrđena opšta podobnost nisu spremni da prihvate takvo dete.

Prema njegovim rečima, mnoga deca dolaze iz socijalno neprivilegovanih porodica.

To znači da su na ranom uzrastvu iskusila i zanemarivanje, zlostavljanje, i razne oblike drugih emocionalnih trauma, zbog kojih u trenutku kada im se utvrdi opšta podobnost, učini decom sa specijalnim potrebama, kaže Stevan Popović.

Kako objašnjava, radi se o deci sa smetnjama, koje nekada mogu da se u odgovarajućem porodičnom okruženju otklone, a nekada ostaju trajne, što onda, naravno, stavlja veliki izazov pred potencijalne usvojitelje i nisu sve porodice spremne da se sa tim izazovom suoče.

Zato imamo tu veliku razliku u broju dece koja koja je utvrđena podobnost, broja onih koji bi želeli da budu usvojitelji, ali jednostavno nisu za svaki detalj spremni, konstatuje Popović.

Kaže da se potencijalni usvojitelji se pripremaju kroz suočavanje sa nekim tipičnim situacijama u kojima mogu da se nađu. „Ti razgovori sa njima su vrlo važni i možda i presudni.“

Na kraju tri stručna radnika, pravnik i lekar daju mišljenje da li je neka porodica podobna za usvojenje.

Najvažnije pitanje koje potencijalni usvojitelji treba sebi da postave

Da bi usvojitelji bili dovoljno spremni da prime dete, Popović napominje da je potrebno da što je moguće više i što češće da sebi postavljaju pitanja šta je njihova motivacija za ulazak u taj proces i da li imaju neka ograničenja, šta su spremni da prihvate.

Vrlo često ljudi uđu u proceduru a da ta pitanja sebi nisu postavili. Ima i situacija koje su, doduše, ređe, ali neki odustanu od postupka zato što su shvatili da ipak to nije ono što su zamišljali, navodi Popović.

Najčešća motivacija usvojitelja je produženje porodice. „Mnogi usvojitelji su prethodno prošli procedure medicinski asistiranih trudnoća i u tom svom naporu su u stvari potrošili određeno vreme koje ih onda u trenutku kada se odlučuju za usvojenje više ne čini vidljivim za centar za socijalni rad“, ukazuje Popović.

Kaže da je zakon predvideo da za razliku u godinama između usvojenika i usvojitelja ne bi smela i ne bi trebalo da bude veća od 45 godina. U nekim situacijama zakon je takođe dao mogućnosti da ta razlika u godinama može da se prevaziđe uz posebnu saglasnost resornog ministra.

Istraživanja iz inostranstva govore da deca iznad 10 godina se teže prilagođavaju na nove porodice, zato što su neka njihova iskustva već uobličena i ona ta iskustva donose usvojiteljske porodice.

Kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju, tu postoji institut međunarodnog usvojenja. Većina dece sa smetnjama u razvoju, od onih blažih do onih ozbiljnih, svoju šansu za pronalaženje porodice dobije u kontaktu sa inostranim porodicama zato što postoji razlika u očekivanjima naših porodica, naglašava Popović.

Ukazuje na to da su tipična očekivanja naših usvojitelja je da dete bude što je moguće mlađe i što je moguće zdravije. Inostrane porodice dolaze već pripremljene da će usvojiti dete koje ima određene smetnje u razvoju., navodi Stevan Popović.

Razlike između usvajanja i hraniteljstva

Što se tiče hraniteljskih porodica, Popović kaže da su uslovi slični onima koje moraju i usvojitelji da prođu. Slično kao i sa usvojiteljima i hranitelji prolaze pripreme i procene.

Prema njegovim rečima, ovde je sistem procene i razrađeniji zato što hranitelji moraju da dokažu tokom procedure sticanja podobnosti za hraniteljstvo, da su osetljivi na potrebe dece, da poseduju određene veštine, da mogu da pomognu deci sa smetnjama, u smislu ona koja su bila duboko emocionalno deprivirana, uskraćena za roditeljsku nežnost i ljubav.

Hranitelji moraju da dokažu da imaju dovoljno osetljivosti za ovakve potrebe dece i da mogu sa njima da izađu na kraj, naglašava Popović.

„Vreme koje deca provode u hraniteljskim porodicama varira. Ono nekad može biti veoma kratko, ukoliko se blagovremeno nađe odgovarajući usvojitelji, a nekad se produžava na duži vremenski period“, kaže Popović.

Ističe da nekada se događa da hranitelji vremenom postanu veoma vezani za dete i dete za njih, naročito ako je kod njih bilo smešteno u ranom uzrastu.

Navodi da postoje hranitelji koji i posle zakonskog roka od navršene 18 godine deteta nastavljaju da se brinu o njemu. Taj rok se pomera na 26 godina ukoliko se dete odluči da studira.

Stevan Popović kaže da je najuspešnija hraniteljska porodica ona koja je spremna da podrži dete da se odvoji od nje.

„Primarni zadatak koji hranitelji tokom obuke i pripreme dobiju je da, kada dođe trenutak da dete bude usvojeno, to što bezbolnije prebrodi“, zaključuje specijalni pedagog u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiji.