Čekaonice pune, na pregled se čeka više od mesec dana: Ima li u Srbiji dovoljno dečijih psihijatara?

I dok sa jedne strane raste svest o postojanju mentalnih bolesti, ali i njihovoj prevenciji, sa druge strane raste i pritisak na one koji ih leče, jer prema dostupnim podacima, njih nema ni približno dovoljno.

Naime, podaci sa kojima raspolaže Svetska zdravstvena organizacija, nisu nikako ohrabrujući kada je u pitanju naša zemlja. Oni iz 2017. godine kažu da na 100.000 stanovnika ne ide ni jedan dečiji psihijatar, tačnije brojka iznosi 0.21.

Međutim, trenutne brojke sa kojima raspolaže Lekarska komora Srbije su nešto optimističnije. Prema njihovim podacima, u našoj zemlji je evidentirano ukupno 53 specijalista koji se bave decom i adolecentima. Tačnije, broj specijalista dečije i adolescentne psihijatrije iznosi 27, dok dečijih psihijatara u ovom trenutku ima ukupno 26.
Sagovornici Euronews Srbija saglasni su oko toga da se slika oko broja ovih lekara nešto popravila, ali smatraju da to nije dovoljno. Naime, kako navode, iskustvo sa terena pokazuje da je i dalje veća potražanja za dečijim psihijatrima u odnosu na ono što struka u ovom trenutku može da ponudi.

Kako objašnjavaju, podaci LKS predstavljaju realnu sliku, ali ne mogu da budu precizni. Razlog je taj što uveliko postoje specijalizanti i što uporedo sa njima postoje i lekari koji se penzionišu. Takođe, neki se odlučuju za privatnu prasku, a neki za inostranstvo.

Međutim, nezavisno od toga kakav je trenutni status ovih lekara, postavlja se pitanje kakva je budućnost ove profesije i koliko su studenti medicine zaista zainteresovani da se bave dečijom psihijatrijom?

Prodekan za postdiplomsku nastavu Medicinskog fakulteta dr Arsen Ristić rekao je gostujući nedavno na RTS-u da se studentni uglavnom odlučuju za one specijalizacije koje smatraju atraktivinim, odnosno one koje im omogućavaju rad u privatnoj praksi, bržu zaradu, ali i brzu pomoć pacijentu.

„Poslednjih godina, ne samo kod nas, već i u svetu, vrlo je veliko interesovanje studenata medicine za one grane, odnosno one discipline, gde možete kombinovati nešto što radite glavom, razmišljajući, nešto što radite svojim rukama, uključujući hirurške i interventne procedure. Takve su grane, recimo, oftalmologija, ORL, neke aspekti dermatovenerologije, plastične hirurgije. To su vrlo atraktivne grane“, rekao je on.

Kakva je trenutna situacija?

I dok mladi lekari uveliko čekaju u red za određene specijalizacije, oblast dečije psihijatrije je tek odnedavno postala oblast koja im deluje primamljivo. Ovo za Euronews Srbija potvrđuje i dečiji psihijatar dr Roberto Grujičić sa Instituta za mentalno zdravlje koji kaže da je spisak dece koja čekaju na pregled kod njih veliki, dok trenutni broj zaposlenih nije na zavidnom nivou.

„Mi smo u problemu jer pacijenta ima dosta, a nas je trenutno jako malo. Pritisak postoji. To će se verovatno u narednih par godina poboljšati, jer su mladi lekari tek počeli da se interesuju za ovu specijalizaciju. Međutim i za to potrebno dosta vremena“, kaže.

Kako je objasnio Institut je stanica na koju se upućuju svi oni pacijenti iz Domova zdravlja u Beogradu, ali i šire, pa su i zbog toga lekari ovde svakodnevno zatrpani poslom.

„Mi smo samo jedna od nekoliko tercijalnih ustanova koja se bavi dečijom psihijatrijom, a njih u Srbiji je inače jako malo. One su uglavnom locirane u velikim gradovima. Usluge zaštite mentalnog zdravlja u zajednici gotovo da ne postoje, te se sve sumnje na poremećaje mentalnog zdravlja šalju uglavnom kod nas. Mislim da je upravo to razlog zbog čega smo mi preopterećeni pa se na neke preglede čeka i duže nego što bi trebalo“, kaže.

Kako objašnjava njegovo iskustvo je pokazalo da inače i postoje meseci kada se na Institutu za mentalno zdravlje povećava broj pacijenata.

„Ovo su meseci kada se broj pacijenata kod nas raste, jer su deca pod stresom od obaveza. Sada idu prijemni ispiti, male mature, kontrolni i ocene i pritisci se povećavaju. Leti, zbog raspusta, ovaj broj dosta opada“, rekao je.

Inače u Srbiji postoje tri veća centra psihijatrije za decu: u Beogradu se nalaze dve ustanove – Institut za mentalno zdravlje i Klinika za dečiju neurologiju i psihijatriju, dok se u Nišu i Novom Sadu stručnjaci nalaze pri Kliničkim centrima.

Direktor Centra za zaštitu mentalnog zdravlja u KC Niš Miodrag Stanković kaže za Euronews Srbija da i na jugu posla ima dosta, jer je Niš, objašnjava, centar za ovaj deo zemlje.

„Mi smo zaduženi za jugoistok. Na primer, kod nas se šalju pacijenti kojima je potrebna ozbiljniji tretman iz Leskovca ili Vranja. Tu smo za sve, osim za visokorizične adolescente za koje postoji problem smeštaja. Zbog toga se povremeno ostvaruje i saradnja sa kolegama iz Beograda“, kaže on.

Takođe, pored ova tri zvanična centra, u Srbiji postoji i društvo za dečiju adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije (DEAPS) koje uključuje psihologe, defektologe, personalne asistente, logopede i sve one stručnjake koji su specijalizovani za rad sa decom.

Kada treba da se reaguje?

Da je upravo tim stručnjaka ključan za rešavanje problema, saglasni su sagovornici Euronews Srbija. Dečiji psihijatar u penziji sa iskustvom od oko 40 godina Oliver Vidojević, kaže da je dečiji psihijatar ključan kod lečenja mentalnih poremećaja, ali, kaže, da nije jedini koji je važan.

On navodi da tu mora da bude uključen i čitav tim koji bi trebalo da prethodi psihijatru, i da je on poslednja karika do koje se dođe u procesu lečenja.

„Deci najpre može dosta da pomogne psiholog. On može da reši većinu običnih problema. Još kada se tu uključi i defektolog, kojeg ima svaki dispanzer, onda je urađen veći deo posla. Ne može se sve svesti na pisihijatrijsku instituciju. To je vrlo kompleksno i zahtevno pitanje. Dečiji psihijatar se uključuje kada je u pitanju dalja dijagnostika. Retko je psihijatar prva linija fronta. Na primer, kao što hirurg ne reaguje ukoliko dete na fizičkom povredi prst i dobije malu ogrebotinu. Tu je dovoljno da reaguje medicinska sestra stavi flaster i to je dovoljno, jer je u pitanju ogrebotina na koži. Tako je i u našoj struci. Psihijatar reaguje tek kada stručnjaci procene da je to potrebno“, kaže dr Vidojević.

Sa ovim se slaže i dr Grujičić navodeći da se gužve stvaraju upravo zbog toga što se dosta stvari ne rešava na nivou zajednice i usluga primarne zdravstvene zaštite.

„Sada su svi postali dosta osvešćeniji, ali i zabrinutiji za mentalno zdravlje naročito nakon masovnih pucnjava u maju prošle godine. Gotovo svaka agresija se sada tretira kao mentalni problem i upućuje se onda kod nas“, kaže on.

Na pitanje da li je upravo masovna pucnjava koja se desila u maju osnovnoj školi na Vračaru uticala na to da se poveća broj pacijenata kod njih, dr Grujičić kaže da je tačno da je to tako, ali objašnjava da je njegov utisak da je razlog tome taj što su roditelji nakon brojnih dešavanja u proteklom periodu počeli sve više da obraćaju pažnju na mentalnu higijenu svoje dece.

„Mislim da je to samo povećana svest ljudi. Ljudi su nakon pucnjava dolazili kod nas zabrinuti, hteli su da se proveri da li je dete traumatizovano. Međutim, i to se vremenom smirilo“, kaže on.

Upitan kada roditelj treba da reaguje i da dete odvedu lekaru, dr Gručić kaže da ne treba da se reaguje odmah na svaku uzbunu, ali da je ona dobra kao alarm da se oni nastave da prate ponašanje.

„Kada primetite da vam se dete menja značajno i u velikoj meri, ali i da to traje neko vreme. Ukoliko dete ne može da spava tri noći ili dva dana je nešto anksiozno, samo se zapitajte kako je vama bilo u tom uzrastu. Roditelj je taj koji najbolje poznaje dete. Mi u okviru instituta imamo dosta savetovališta koja se bave time. Dešava se često da deca i ne treba da dolaze u bilo koju instituciju, već da im je dovoljan samo razgovor koji bi rešio problem“, kazao je.