Cene hrane u Srbiji rastu brže nego u Evropskoj uniji

Srbija nije samo po stopi inflacije „najbolja“ u odnosu na zemlje Evropske unije, već i po rastu cena hrane, posebno one koja je egzistencijalna i koje potrošači ne mogu da se odreknu.

Pri tom, na inflaciju u Srbiji u najvećoj meri uticalo je poskupljenje hrane i energenata, dok su u evropskim zemljama najveći doprinos dali troškovi transporta i ponegde stanovanja u koje njihova statistika uračunava i potrošnju energenata u domaćinstvima.

 

Ekonomisti veruju da će se rast cena hrane u Srbiji nastaviti u narednom periodu, a dr Vlada Kovačević iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede podseća da je proizvodnja u agraru ciklična, pa ratari kada zaseju neku kulturu ili stočari pripreme uzgoj, ne znaju kakva će situacija biti na tržištu u momentu prodaje i tek u narednom ciklusu mogu da koriguju svoju proizvodnju. Ističe da je kod žitarica taj period jednogodišnji, ciklus kod uzgoja svinja traje četiri godine, kod goveda sedam, zbog čega ti proizvođači jako sporo mogu da reaguju na promene cena.

 

„To su prirodni ciklusi, ali ovaj sada disbalans je veštački izazvan. Došlo je prvo do pada cena svih poljoprivrednih proizvoda, proizvođači su odustajali od proizvodnje, manje su ulagali, manja je bila ponuda i rezultat je očekivan – nagli skok cena. Proizvođači će sada da reaguju na te uvećane cene, vraćaće se u proizvodnju i ta nova, sada veća ponuda u ovoj godini će rezultirati smanjenjem i stabilizacijom cena. Mi smo već dugo na tržištu žitarica vrlo korelisani sa svetskim cenama, i gde god nema stopiranja uvoza ili necarinskih barijera, jako smo ravnopravni sa svetskim proizvođačima. Ne bi trebalo da bude ni većih oscilacija kod voća i povrća„, kaže Kovačević i tvrdi da to što je hrana na evropskom tržištu jeftinija, nema mnogo veze sa subvencijama koje uživaju njihovi poljoprivrednici jer su i u EU jako sužene mogućnosti država da reaguju i nekim mehanizmima pomognu proizvođače u agraru.

 

Međutim, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Predrag Bjelić ističe da EU ima zajedničku poljoprivrednu politiku sa velikim subvencijama, pa se dosta hrane lokalno proizvodi, oko 60 u više procenata, što doprinosu stabilnosti tog tržišta.

 

„Uprkos uverenju da smo u poljoprivredi veliki proizvođači, mi dosta hrane uvozimo, procentualno više nego zemlje EU. Najviše roba dolazi iz CEFTE, nešto čak i sa daljih destinacija. Zato na poskupljenja utiče i rast cena transporta, logistike, koštaju i pokidani lanci snabdevanja, negde se ponovo uvode carine. Imamo poremećaj u liberalizaciji svetskog tržišta tako da nije sve izazvano koronom, više međunarodnim odnosima, nekom procesu deglobalizacije koji ponovo zatvara tržišta„, kaže Bjelić i dodaje da će kretanje cena nadalje zavisiti od strukture tržišta, koliko imamo proizvođača, koliko trgovaca koji se bave uvozom i da li postoji konkurencija, ali ga brine to što su se u najvećoj meri digle cene bitnih namirnica, egzistencijalnih koje potrošač ne može da izbegne,

 

Predrag Božin iz kompanije Kamendin koja se uz ratarstvo bavi proizvodnjom i preradom mesa, podseća na to da je prvo skočila cena soje, na momente se udvostručila, sledili su kukuruz i pšenica, poskupeli su do 50 odsto što je automatski podiglo cene stočne hrane.

 

„Proizvodna cena svinja skočila je na 180 dinara za kilogram a prosečna prodajna cele prošle godine je bila 150. Mi smo zbog te razlike u ceni imali katastrofalnu godinu, i na farmi svinja i kod junadi gde je ista situacija. To je uticalo da u prodavnicama poskupi hrana a ove godine krenulo je da se diže gorivo, struja, ostali energenti. Proizvođači su drastično pogođeni, mnogi su odustali, farme su smanjile broj grla, a to odmah uveća cenu na tržištu, krene domino efekat. Ako proizvođači izvuku nulu, biće dobro ali ne očekujem ni da će se stanje popraviti. Cena žitarica će i dalje ostati ista, mineralno đubrivo je skuplje 300 odsto pa će verovatno u ratarskoj proizvodnji manje da se koristi, a to znači mani prinos koji opet utiče da se cene podignu. Napravi se vrzino kolo„, kaže Božin i ističe da farmerima u EU prošle godine nije smetalo kada im se u jednom trenutku cena žive stoke približila proizvodnoj, jer imaju velike subvencije, od toga žive, manje osećaju udare cena i zato im proizvodnja ne pada, naglašava on.

 

 

Cene hrane u većini evropskih zemalja i pre pandemije bile su iste kao kod nas, ali prekid lanaca snabdevanja, skok cena goriva i pojedinih berzanskih roba mnogo je više pogodio srpske potrošače. Mi smo za hranu i piće u novembru prošle u odnosu na novembar 2020. plaćali 11,4 odsto više, što nije dostigla ni jedna od evropskih zemalja.

 

Neprerađenu hranu, u koju spadaju voće, povrće, meso, plaćali su građani Srbije u novembru prošle godine 20,7 odsto više nego istog meseca 2020. a prerađena je bila skuplja za 7,1 odsto.

 

 

Najveća zabeležena poskupljenja imala je Litvanija, 8,5 odsto a potom Estonija sa pet procenta. Te dve zemlje ujedno su jedine koje imaju nešto veću stopu inflacije nego Srbija. Najniži rast cena hrane, ako izuzmemo Kipar koji je čak imao negativnu stopu od jedan odsto, zabeležila je Belgija (0,3), zatim Francuska (0,4), Holandija (1,2), Portugalija (1,4), Italija (1,4). Nemačka ima rast od 4,5 odsto koliko i Slovačka, Slovenija 4,0 a Grčka 3,6 odsto.

 

Srbija nije samo po stopi inflacije „najbolja“ u odnosu na zemlje Evropske unije, već i po rastu cena hrane, posebno one koja je egzistencijalna i koje potrošači ne mogu da se odreknu.