Čime se sve služe srpski vozači u „borbi“ sa saobraćajnim propisima

Vožnja u stilu Branimira Mitrovića „Flojda“ iz čuvenog filma “Nacionalna klasa“ ima veliki broj poklonika u Srbiji, stoga ne čudi poslovična sklonost srpskih vozača ka nezaobilaznom kršenju propisa. Mentalitet se teško menja, tu ne pomažu čak ni drakonske kazne, a saobraćajna nekultura duboko je ukorenjena u svesti velikog broja vozača, piše N1.

Bahato parkiranje, zauzimanje dva parking mesta, telefoniranje i kucanje poruka tokom vožnje, uletanje u „makazice“, preticanje preko pune, kretanje zaustavnom trakom, nedavanje migavaca, vožnja u alkoholisanom stanju… Spisak najčešćih saobraćajnih prekršaja je podugačak, a u nastavku su neki od najkarakterističnijih, u paketu sa “malim trikovima“ kojima srpski vozači manje ili više uspešno izvrdavaju propise.

“200 na sat“ – Vožnju auto-putem mnogi vozači doživljavaju i kao sjajnu priliku da „produvaju dizne“ svog ljubimca na četiri točka. U tome ih nije sprečilo ni uvođenje merenja prosečne brzine, odnosno vremena za koje neko pređe razdaljinu od jedne do druge naplatne rampe. Da bi prosečnu brzinu spustili ispod dozvoljenih 130 kilometara na čas, vozači naprave pauzu na nekoj usputnoj pumpi i time praktično anuliraju efekte ove prilično kontroverzne mere. “Pakleni plan“ zaljubljenika u brzu vožnju mogu da pokvare jedino kamere za snimanje brzine i policijski presretači koji patroliraju auto-putevima, ali i taj rizik dodatno podiže nivo adrenalina u krvi, zar ne?

Otporan na „metke“ – Devedesetih godina prošlog veka glavno oružje u borbi protiv radara bio je CD na retrovizoru u kabini automobila, koji je, pričalo se naveliko, uspešno neutralisao radarske zrake usmerene ka vašem četvorotočkašu. Oni koje su te tvrdnje doživljavali kao urbanu legendu, te nisu želeli da rizikuju, bili su opremljeni radar-detektorima koji su imali zadatak da zapište kad saobraćajci “zapucaju“ na vas. Efikasni ili ne, zakonom iz 2009. godine ti uređaji su u Srbiji zabranjeni, iako je u zemljama Evropske unije njihovo korišćenje sasvim legalno. Međutim, nove tehnologije donele su na srpsko tržište uređaje osme generacije, koji, tvrde njihovi distributeri, štite vozilo od svih policijskih laserskih merača brzine. Ugrađuje se ispod branika i praktično ga je nemoguće otkriti jer kad se isključi ima funkciju parking senzora. Borba se nastavlja!  

“Vožnja na braniku“ – jedna od omiljenih “sportskih disciplina“ vozača u Srbiji. Cilj je približiti se vozilu koje se kreće ispred vašeg toliko da vozaču možete jasno da vidite izbezumljeni izraz lica na retrovizoru. Njegovom, naravno. Kulminacija pritiska postiže se kombinovanom zvučno-svetlosnom signalizacijom, a naročito izazovno je kada se sve to radi pri velikim brzinama na auto-putu. Zakon precizira da vozač mora da “drži bezbedno odstojanje od vozila koje se kreće ispred njega, tako da može blagovremeno da uspori ili se zaustavi, vozilo ispred njega uspori ili se zaustavi“. E, tu se otvara prostor za rastegljivo tumačenje termina “bezbedno odstojanje“ i potpuno subjektivnu procenu vozača o vremenu koje je mu je potrebno da “blagovremeno“ uspori ili se zaustavi. Sankcije za takvu vožnju u praksi se ne primenjuju, a o mogućim posledicama niko i ne razmišlja.

Nisam spreman za vezivanje – Nema ničeg dosadnijeg od pištanja zbog nekorišćenjasigurnosnog pojasa, ali za pojedine srpske vozače vezivanje pojasa, uprkos pretnji novčanom kaznom, jednostavno nije opcija. I za to postoji rešenje – zove se kopča sigurnosnog pojasa za blokadu zvučnog alarma. Drugim rečima, lažni utikač za pojas. Pomoću te sve popularnije spravice rešavate se frustracije koju moderni automobili nose sa sobom. Lako se nabavlja, ne košta mnogo, ali ne čuva glavu. Ukoliko u nekom trenutku ipak poželite da se vežete, to možete učiniti i preko utikača jer na gornjoj strani ima priključak za pojas. Za svaki slučaj.

Instant parkiranje sa „sva četiri“ – Čarobno dugme kojim se istovremeno aktiviraju sva četiri migavca doživljava se u Srbiji kao nezvanična dozvola za parkiranje automobila bukvalno na bilo kom mestu, pa čak i nasred ulice. Postalo je sasvim normalno zaustaviti auto na kolovozu, upaliti “sva četiri“ i skoknuti na “pet minuta“ do obližnjeg fast-fuda na pljeskavicu. Jer, ko će sad da traži parking, pa još ako mora da se pešači više od deset metara… A to što je vozač svojom bahatošću blokirao čitavu traku i što se očas posla stvorila kolona vozila, potpuno je nevažno. Ako se neko i pobuni zbog toga, sleduje mu odgovor “šta hoćeš, vidiš da sam uključio sva četiri“. Pojavu koja na ovim prostorima ima endemska obeležja, neko ko dođe iz civilizovanog sveta nije u stanju da razume, a najgore od svega je što takvo ponašanje u 99 odsto slučajeva prolazi nekažnjeno.

Žuto je, u stvari, zeleno – U svesti ogromne većine ovdašnjih vozača žuto svetlo na semaforu potpuno je izjednačeno sa zelenim, pa se zaustavljanje na žuto smatra elementarnom saobraćajnom nekulturom i izuzetnim nepoštovanjem ostalih učesnika u saobraćaju. Ukoliko se ipak drznete da stanete kada se na semaforu zasvetli žuto, nema nikakve sumnje da će vas braća po volanu počastiti najsočnijim uvredama, uz tradicionalni prijateljski pozdrav sirenom. Istu sudbinu doživećete i ukoliko ne pokrenete vozilo u roku od dve milisekunde od trenutka kada crveno svetlo pređe u žuto. Mentalitet srpskih vozača i na ovom primeru odnosi prevagu nad propisima, jer “ko je još dobio kaznu za žuto“. Čak i kada prođu na crveno, vozači se pred policajcima neretko vade onom čuvenom „bilo je žuto“.

Autor: Nikola Kojić/N1

Vožnja u stilu Branimira Mitrovića „Flojda“ iz čuvenog filma “Nacionalna klasa“ ima veliki broj poklonika u Srbiji, stoga ne čudi poslovična sklonost srpskih vozača ka nezaobilaznom kršenju propisa. Mentalitet se teško menja, tu ne pomažu čak ni drakonske kazne, a saobraćajna nekultura duboko je ukorenjena u svesti velikog broja vozača