Da li društvo u Srbiji ima razumevanja za žene koje žele da postanu majke bez partnera?

Nemogućnost da žene ostvari trudnoću izaziva strahove, tugu, anksioznost, ali nedovoljno razumevanje u njenoj okolini. More nedoumica zna često da izazove mnoga loša osećanja.

Često i kada imamo predloženo rešenje, poput donacije, surogata ili usvajanja, imamo moralnih i emocionalnih poteškoća da to rešenje prihvatimo.

U specifičnoj situaciji nalaze se žene koje nemaju partnera, a žele da postanu majke. U Srbiji je moguće da uđu u proces vantelesne oplodnje sa doniranim spermatozoidima i da se postupak obavi o trošku države, ali da li je takvu odluku lako doneti i kako reaguje naša sredina na to? Sa kakvim dilemama i teškoćama se susreću ove žene?

Dragana Krstić, glavna koordinatorka udruženja Šansa za roditeljstvo, govorila je za N1 o tome da li se broj žena u Srbiji koje se odlučuju za vantelesnu oplodnju sa doniranim materijalom povećao u poslednjih nekoliko godina.

„Veliko je pitanje da li se konkretno broj povećao ili se žene bez partnera više javljaju, jer su konačno dobile priliku da pokušaju da postanu mame u Srbiji. Ranijih godina se zbog toga moralo u inostranstvo, a sada je taj postupak olakšan. Definitivno, žene sa kojima mi razgovaramo, gotovo svakodnevno, nisu prestale da rade na tome i da se nadaju da će uskoro oformiti partnersku zajednicu ali, kako godine umeju da pritisnu, ipak rade i na ovom polju jer uz donaciju spermatozoida one mogu da budu mame, a ako još čekaju, postoji bojazan da njihove jajne ćelije kasnije neće biti više dobrog kvaliteta jer biološki sat nezaustavivo otkucava“, objašnjava ona.

O eventualnim podacima o kojem broju žena je reč, sagovornica kaže da je nacionalni registar u izradi i da se očekuju u narednim godinama tačne informacije u vezi sa vantelesnom oplodnjom – ukupan broj urađenih procedura, utrošenih lekova, interesovanja za određene klinike kao i sam procenat uspeha.

„Da bismo imali statistiku i brojeve moramo da sačekamo da se oformi državni registar, mada brojevi nisu naročito važni u ovoj priči jer čak i da je samo jedno dete u pitanju, jedna majka ili jedna porodica, mi moramo da budemo podrška, a nama se, za ove skoro dve pune godine od kada se uvoze spermatozoidi, javilo više desetina žena koje hrle ka majčinstvu, a u ovom trenutku nemaju partnera. Većina je naglasila da želi partnersku zajednicu, ali nema vremena da čeka jer biološki sat otkucava“, objašnjava sagovornica portala N1.

Izazovi, kako kaže Dragana Krstić, sa kojima se žene bez partnera suočavaju nisu ništa manje poznati od onih koji su pred parovima koji postaju roditelji, dodatno je potrebno da se one spreme da budu duplo snažnije, duplo spremnije, da rade za dvoje, da misle za dvoje i da su posvećene za dvoje, jer je zaista sve to preko potrebno kada dođe beba u porodicu.

„Definitivno razmišljaju o tome kako najbolje da se pripreme, kako da obezbede dobru logistiku i da se psihološki pripreme na izazove roditeljstva jer one već znaju da će biti jedini roditelj detetu, bar sada, kada razmišljaju o proceduri iako nikako ne isključuju kasnije proširenje porodice“, kaže Krstić.

Navodi i da postoji izazov zvani predrasuda.

„Nisam sigurna koliko društvo ima razumevanja za ženu koja hoće da bude majka iako nema partnera. Mislim da mi kao društvo moramo da pronađemo još razumevanja za ove veoma hrabre i istrajne žene“, ističe naša sagovornica.

Kako okolina i stereotipi mogu da utiču na ovakvu odluku?

„Verujem da u ranoj fazi odlučivanja mogu da utiču i to u pravcu da ih odvrate od te ideje i razmišljanja o tome. Mada, moram da priznam da, kako vreme prolazi i želja za majčinstvom raste, sve je manji taj uticaj. Ipak u srcu jedne žene je najjača ljubav prema detetu i ta želja neprekidno raste i tera nas da razmišljamo o njoj a onda i u borbu za dete i idemo onda protiv svih predrasuda ka našem cilju“, kaže koordinatorka Udruženja Šansa za roditeljstvo.

Dalje, ona objašnjava da velika većina populacije ima razumavanja, pogotovo onaj deo društva koji je osetio roditeljsku ljubav i zaista tu nema mnogo dileme. Naravno da uvek postoje ljudi koji nemaju razumevanja ni mudre širine da razumeju različitosti, mada ih ovde nema mnogo, pa otežavaju već izazovnu borbu ali naše iskustvo govori da se ne odustaje.

Koliko je teško biti sam u ovakvom procesu?

„Zahtevno je jer morate sve sami da planirate i realizujete. Dakle, dok ste u stimulaciji morate sami da idete u kliniku, nakon aspiracije treba vam spoljna organizacija da vam pomogne, kada krene trudnoća, poznato je da je majci potrebna podrška kao i u periodu kada se rodi beba. Dodatno postoji i opterećenje u tome da li će jedna žena odgovoriti na sve izazove roditeljstva, da li će svaku situaciju dobro proceniti kao i na to da je već unapred dete opredeljeno da ima jednog roditelja i ta odgovornost jeste na ženi. Uz razne logističke pripreme, i podršku, žene nastavljaju dalje, ka svojoj bebi i materinstvu“, objašnjava Dragana Krstić.

Kada se sve završi ostvarenjem sna

Najlepše vesti su, kako kaže, slike bebica i majki nakon borbe.

„Uglavnom nam sve kažu da nisu ni sanjale koliko su sada ispunjene i koliko je velika ljubav koju osećaju u odnosu na to šta su one očekivale i kako su planirale. Jednostavno, ljubav majke prema detetu se ne može unapred opisati niti se može ijedna majka unapred na to pripremiti. Najčešće kažu da im je žao što to nisu ranije uradile. Sve je to život i sve ima svoje vreme“, kaže Krstić.

Kako nastaviti u dalju borbu nakon neuspeha?

„Teškoće i neizvesnost su sastavni deo svake borbe za roditeljstvo. Usponi i padovi su očekivani i prevazilazimo ih svako na svoj način. Nekoga pokreće novi plan, nekog vreme za odmor a nekog pauza u borbi. Na razne načine se borimo sa neuspesima ali, ono što je najvažnije, ne odustaje se lako od roditeljstva, majčinstva“, kaže naša sagovornica i dodaje da je sada medicina dovoljno napredovala i da postoje intervencije, procedure koje pomažu i doprinose da skoro svako ima izbora i mogućnosti.

„Nije lako, zaista nije lako proći kroz procedure, i fizički i psihički aspekt je pred raznim izazovima, ali svi smo mi svesni da se borba mora voditi do samog kraja, a kraj nam obeleži rođenje čekanog deteta i to nam je svima podstrek za dalje“, dodaje Dragana Krstić.

Proces prijave za VTO o trošku države

Sam proces prijave za postupak donacije spermatozoida za žene bez partnera, objašnjava Dragana Krstić iz Šanse za roditeljstvo, počinje registracijom na portalu e uprave – tu počinje sve.

Nakon registracije naloga može se u meniju pronaći deo u kom se šalje zahtev za termin na komisiji. Potrebno je pripremiti i nalaze koji su potrebni kao i izjava, overena kod notara, da žena nema partnera. Nakon komisije, žena se upućuje u kliniku koju je izabrala i tamo nastavlja proceduru izbora donora, uvoza kao i same vantelesne oplodnje.

„Najvažnije je da žene znaju da nisu same, da u Srbiji a i u svetu postoji stotine, pa i hiljade žena koje su u toj istoj situaciji. Podrška je u Srbiji dostupna u udruženju Šansa za roditeljstvo i do nje mogu doći telefonima ili lično na našim druženjima i radionicama. Vrlo često na našim okupljanjima je prisutno i po nekoliko žena koje idu same u ovu proceduru i tu jedna drugoj iz sveg srca daju podršku i pomoć. Pouka je da ne odustaju od svoje želje jer majčinstvo jeste nešto što ženu oplemeni i da joj jedno ispunjenje i ostvarenje uživotu“, zaključuje Dragana Krstić.

Detalji o koracima koje treba preduzeti za prijavu na VTO o trošku države možete pogledati OVDE.