Dečacima koji su vršnjaku polomili nos izrečena mera pojačanog vaspitnog rada, žrtva menja školu – ko je zakazao

Povređeni dečak će, kako saznaje „Beogradska hronika“, promeniti školu. Studentkinja psihologije Elena Peruničić iz Unicefa navodi za RTS da škola treba da bude bezbedno mesto za svako dete, te da često imamo tendenciju da saniramo neke posledice, a da često, jako malo pažnje posvećujemo prevenciji da do nasilja dođe. To je ono što je važno, nešto na šta treba da se fokusiramo, poručuje Peruničićeva.

Sve je počelo još u prodavnici 16. septembra, kada su trojica dečaka trećeg razreda zadirkivala desetogodišnjeg J. V. zbog toga što je bio u papučama. Roditeljima o tome ništa nije govorio, sve dok ga posle četiri dana isti dečaci nisu sustigli na izlazu iz školskog dvorišta, kada je krenuo kući. Majka kaže da su ga opet zadirkivali, a onda je usledilo guranje, i tu se nije zaustavilo.

„Gađali su ga kesom za likovno u kojoj je bila staklena tegla, dete je izbeglo tu kesu. Onda su doneli neku granu, pokušali su tom granom da ga udare, dete je otelo tu granu i onda se dešava taj udarac, prvo jedan u glavu, dete se okreće i vraća, ne udarcem nego mislim da gura tog dečaka koji ga je udario i u tom trenutku dobija još jedan udarac u predalu nosa“, navodi Tamara Vukosavljević, majka povređenog dečaka.

Epilog – polomljen nos. Iz Mladenovačke Hitne pomoći, upućen je na Kliniku za ORL Kliničkog centra Srbije, gde je operisan. Otac je iste večeri obavestio školu, a hirurg policiju, koja je napravila izveštaj. Majka kaže da su im u upravi Osnovne škole „Momčilo Živojinović“ rekli da nema potrebe da dolaze i donosu dokumentaciju.

„Nas niko od njih ne zove, naše dete niko ne zove da dâ izjavu u ponedeljak da su okrenuli, da su rekli prosto on je bio žrtva, ima teške telesne povrede, dajte da vidimo šta se zapravo desilo. Ne, oni to nisu uradili. Nama tek u četvrtak popodne, znači to je dan pred operaciju, stiže na kućnu adresu poziv od škole da se javimo u petak u 12.15 sa detetom da damo izjavu. Iako su znali odlično da je dete u petak na operacijonom stolu“, dodaje Tamara Vukosavljević, majka povređenog dečaka.

Video-nadzor, ne pokriva deo gde se dogodio incident

Milena Macura pomoćnik direktora OŠ „Momčilo Živojinović“ u Mladenovcu kaže da su roditelji pozvani službeno.

„Tim je bio u utorak, i za petak smo onda prosto morali da zakažemo taj disciplinski postupak. Oni su pozvani službeno, tako su pozvani i drugi roditelji i drugi učenici, ali nije niko ni očekivao da će oni doći. Njima je odeljenski starešina sugerisao da jednostavno pošalju izjavu svog deteta, jer je on u suštini svedok tog događaja“, dodaje Macura.

U dvorištu škole postoji video-nadzor i radio je tog dana, ali, kako kažu, u Upravi, ne pokriva deo gde se dogodio incident, koji i ne pripada školi. Roditelji tvrde suprotno.

Učenici u pojačanom vaspitnom radu, povređeni dečak menja školu

U školi kažu da su, pošto su saznali za incident, uradili sve što je u njihovoj nadležnosti. Uzeli su izjave od učenika i njihovih roditelja, a u ponedeljak je zasedao tim za zaštitu od nasilja i diskriminacije, koji je doneo mere na osnovu kojih je pokrenut vaspitno-disciplinski postupak protiv tri učenika trećeg razreda.

„Učenici su u pojačanom vaspitnom radu i društveno korisnom radu i nakon 20 dana, tako kaže zakon, direktor u saradnji sa odeljenskim starešinama, psihološko-pedagoškom službom i timom nalaže, odnosno uspostavlja mere za dalje“, navodi Milena Macura pomoćnik direktora OŠ „Momčilo Živojinović“ u Mladenovcu.

Po prijavi roditelja, Prosvetna inspekcija je tek danas bila u školi da ispita šta je urađeno povodom napada. Dečak se oporavlja od povrede, ali pitanje je kako se oseća psihički. O tome će poslednju reč dati psiholog, kod koga treba da ide na razgovor.

Izvesno je samo jedno: „Zbog Jovanove bezbednosti, više se neće vraćati u Osnovnu školu ‘Momčilo Živojinović'“, ističe Tamara Vukosavljević, majka povređenog dečaka.

Peruničić: Škola treba da bude bezbedno mesto za svako dete

Studentkinja psihologije Elena Peruničić iz Unicefa navodi za RTS da škola treba da bude bezbedno mesto za svako dete, te da često imamo tendenciju da saniramo neke posledice, a da često, jako malo pažnje posvećujemo prevenciji da do nasilja uopšte ne dođe.

„Ono što ja sada vidim u ovoj situaciji je da mi često imamo te tendencije da saniramo neke posledice, a često jako malo pažnje posvećujemo prevenciji da do nasilja uopšte dođe. To je ono što je jako važno, ustvari nešto na što treba da se fokusiramo. Sada da li nasilja ima i kako se žrtve osećaju, svakako da bi trebalo da ih podstaknemo da se osećaju bezbednije i da nekako stvorimo taj siguran prostor za sve njih“, kaže Peruničićeva.

Ukazuje da su često, žrtve nasilja, ona deca koja su usamljenija, koja imaju manji krug prijatelja, deca koja su manje društvena.

„Što u stvari opet govori o tome koliko i vršnjačka podrška u stvari igra veliku ulogu u tome. Roditelji svakako. Međutim ono što u stvari predstavlja problem jeste baš to što se deca i mladi ne osećaju dovoljno slobodno da o tome pričaju. I onda i su roditelji često ti koji nisu svesni u stvari svih problema sa kojima se njihova deca suočavaju“, kaže Peruničićeva.

„Mladi ne znaju ili se ustručavaju da potraže pomoć“

Ukazuje da tema vršnjačkog nasilje, postaje goruća među novim generacijama, ali da se oni često ustručavaju da potraže pomoć od školskog psihologa ili pedagoga – nemaju poverenja u njih ili ih je sramota da odu na razgovor.

„Mladi kažu da ono što njih najviše muči u celoj toj situaciji jeste to što oni ne znaju kome da se obrate, jednostavno ne osećaju se slobodno da o tome pričaju i da potraže pomoć. I kada psiholog uđe u čionicu da pozove nekog đaka na razgovor, uglavnom đaci reaguju u skladu sa tim kao da je on načinio neku grešku, kao da ide po kazni, kao da ide tamo da bi ga psiholog malo prekorio“, kaže Peruničićeva.

Isto tako, dodaje, jedna devojčica je skoro pričala o tome kako je na času fizičkog valjda nekoliko puta bila pogođena loptom od strane jedne grupice dečaka i ona je smogla snage da ode i da porazgovara sa psihologom.

„Ali joj je psiholog odgovorio – nemoj biti previše osetljiva, oni su se samo igrali. I sada moguće je da je to zaista situacija, ali nekako to daje razlog za to neko povlačenje u sebe, i prosto ne daje podršku. I osećaj nepoverenja u instituciju koja bi trebalo da je zaštiti“, zaključuje Peruničićeva.