Jednostavnost pobune: 30 godina albuma koji je na najbolji način pomešao rep i metal

Bunt, revolt i prkos su poprilično jednostavne stvari, kojima ne treba puno komplikovanja. Dovoljno je samo ponekad reći „Fuck you, I won’t do what you tell me“ kako su uostalom i radili Rage Against The Machine, na svom albumu prvencu i istoimenom remek delu od pre 30 godina.

Krosover žanr u kom se kombinuje rep muzika sa tvrdim gitarama je hibrid koji ma koliko voljen od strane publike, oduvek je zanemarivan od strane kritike. Sa po kojim izuzetkom. Tu se izdavaja hvaljeni saundtrek za film „Judgment Night“, i celokupni opus četvorke iz Los Anđelesa, koju često nalazimo pod skraćenicom RATM. Ipak, uvek se pravi poseban osvrt na njihov prvenac, koji je prvi put ugledao svetlost dana 3. novembra 1992. godine.

Zak de la Roka, Tom Morelo, Tim Komerfold i Bred Vilk je četvorka koja se nije menjala ni do dana danas. Tada, nešto mlađi i bunotvniji, prepuni anarhističkih ideja, sklepali su demo alubum od 7 pesama, sa „self made“ koricama na kojoj su se nalazili isečci iz novina i izveštaji sa berze. Taj demo je postao vrlo brzo veliki hit među klinicima i gomila izdavačkih kuća se polomila da ih dovede na svoj lejbl. Izbor je pao na „Epic“, a Morelo će kasnije pričati kako nisu nikad osećali grižu savesti niti neke konflikte interesa zbog svojih pank anarhičnih stavova, jer ih izdavačka kuća gotovo nikad nije pritiskala. Jedino ako izuzmemo da za pesmu „Killing in the name“ nisu hteli da štampaju stihove na omotu.

Album je dorađen, ponovo odsviran, dodato mu je još 5 pesama, i zamenjen mu je omot, sad već kultni, na kom se nalazi vijetnamski monah koji se zapalio kao vid protesta protiv rata u svojoj zemlji. Nijedna slika ne bi bolje opisala ono šta je bend uradio na tom albumu. Pobuna i vid borbe po svaku cenu. Glavom kroz zid za njih je jednostavno način života.

S ponosom su isticali da je sve odsvirano samo od strane njih i da na albumu nema semplova, dodatih zvukova i klavijatura. I stvarno, svaka nota je na svom mestu. Rep metal nikad nije bila najsofisticiranija muzika na svetu i bendovi su mahom na buku i šarm zgrtli pažnu. Ovde je na sjajnu bas bubanj podlogu, Morelo svojom gitarom unosio novine, što svirajući tvrde rifove, tako i eksperimentušići sa bezbroj pedala. Na sve to de la Roka je samo mogao da se prodere „Freedom“ ili „Wake Up“ i mi bi već bili kupljeni i čekali bi na novu komandu. Njega su još u startu mediji poredili po harizmi sa Bob Marlijem, ali po žestini i besu sa Čak Dijem iz benda „Public Enemy“.

Kritika nije štedela hvale ovaj album. „NME“ je tad napisao „ono što RATM čini većim od ostale gomile neverovatno sposobnih žanrovskih bućkuriša, je njihov potpuni nedostatak pretencioznosti“. „Q“ magazin je album svrstao u vrh liste najtvrđih rok albuma svih vremena, dok ih je „Rolling Stone“ stavio na svoju listu najboljih, a naravno, deo je i čuvene „cofee table“ knjige „1001 album koji moraš da čuješ pre nego što umreš“.

Ipak, ako bi jedna pesma morala da se izabere (a zaista je teško u ovom slučaju) onda to ipak mora biti himna „Killing in the name“. Jednostavna a ubitačna. Sa tek nekoliko stihova koji se konstantno ponavljaju, kao odjeci sa nekog marša ili protesta, dok ritam sve više i više ubrzava, da bi došlo do eksplozije u refrenu nakon koje više nema stajanja. Refren i čuvena psovka „Fuck you, I won’t do what you tell me“, je toliko puta pokušana da bude ućutkana, od raznih strana establišmenta ili medija, ali svakako bezuspešno. Pesmu je i inspirisla policijska brutalnost prema jednom mladiću, nakon čega je usledio i talas protesta u Los Anđelesu 1992. godine.

Trideset godna kasnije, začudo oštrica se nije otupila. Verovatno jer su protivnici isti. I bend i oni rani fanovi su doduše ostarili. Na bendu se to videlo najviše kad je pevač povredio nogu, pokušavajući da skače kao nekad u mladosti. Da je bilo sreće, mogli smo da ih gledamo u Zagrebu pre nekih mesec dana, ali je bend ipak rešio da zbog De la Rokine povrede otkaže turneju. Tu bi se možda prebrojali svi sa Balkana koji su odrastali uz njihove rifove i parole.

Da se vatimo na početak. Njihove parole jesu besne, i jednostavne, ali to tako i treba da bude. K’o dva plus d’va. K’o Rage Against The Machine.

Bunt, revolt i prkos su poprilično jednostavne stvari, kojima ne treba puno komplikovanja. Dovoljno je samo ponekad reći „Fuck you, I won’t do what you tell me“ kako su uostalom i radili Rage Against The Machine, na svom albumu prvencu i istoimenom remek delu od pre 30 godina.