Kada mladi odlaze od roditelja: Evropa podeljena u tri modela

Prvi svet je svet najranijeg osamostaljenja. To su zemlje gde se mladi osamostaljuju pre 22. godine. U Švedskoj to je već sa 19 godina. U tim zemljama država pruža jaku podršku studentima, imaju razvijeno tržište iznajmljivanja nekretnina i kulturu koja odmalena neguje samostalnost.

Zatim postoji drugi, suprotan ekstrem – svet najkasnijeg odlaska od roditelja. Tu mladi ostaju u roditeljskom domu do 30. godine, pa i duže. Rekorder je Hrvatska sa čak 33 i po godine. U tu podelu se uklapa i Srbija, jer iako nema zvanične statistike, neke studije pokazuju da kod nas 60 odsto mladih starosti od 30 do 34 godine još uvek živi sa roditeljima.

A između ova dva ekstrema, nalazi se ono što bismo mogli da nazovemo zlatnom sredinom. To su zemlje u kojima se mladi osamostaljuju između 23. i 24. godine.

Ova podela i razlika od čak 14 godina između, na primer, Švedske i Hrvatske, govori da nije reč samo o ceni stanovanja. U pitanju su brojni faktori – od ekonomskih politika, preko tržišta rada, do samih porodičnih vrednosti, tradicije i običaja.

U Italiji postoji čak i izraz bamboćoni – malo pogrdan naziv za one koji imaju više od 30, a još jedu maminu supu i spavaju u dečjoj sobi.

Sa druge strane, skoro svaki treći Nemac, tačnije 27 odsto njih, već sa 18 godina živi van porodičnog doma. U proseku od roditelja odlaze pre 24. navršene godine. Sinovi to čine u proseku godinu i po dana kasnije nego ćerke.

Rusija se po pitanju vremena osamostaljenja ne uklapa lako ni u jedan od tri evropska modela. Ima specifičnu kombinaciju faktora. Prosečna starost je oko 27 godina, ali ključ je u tome kako se ta samostalnost finansija. Posebno u ratnim okolnostima.

U Srbiji se mladi osamostaljuju između 30. i 32. godine

Ekonomska novinarka Radojka Nikolić kaže za RTS da se u Srbiji mladi osamostaljuju između 30. i 32. godine.

„To je neki prosek koji se hvata. Zašto? Zato što velika je nezaposlenost kod mladih. Kada pogledate opštu stopu nezaposlenosti kod nas, ona je oko 8,2 odsto. Međutim, u populaciji mlađih, a to je od 15. do 29. godine, stopa nezaposlenosti je više nego duplo veća – ona iznosi 18,5 odsto”, navodi Nikolićeva.

Ukazuje da su to prvi ekonomski razlozi, a drugo oni koji koji imaju posao obično imaju, isključujući IT sektor koji je izuzetak, nedovoljna primanja da mogu da se osamostale, da podignu kredit ili na neki drugi način da iznajmljuju stanove.

“Ako i iznajme stan, onda moraju da daju skoro 40 odsto prosečnog primanja na stanovanje. I, naravno, poslovi su im nesigurni. To su najčešće poslovi na određeno vreme, a banke kada traže, one traže garancije na duže vreme”, naglašava Nikolićeva.

Ima li razlike između Beograda i unutrašnjosti Srbije

Ipak, napominje, postoji razlika između Beograda i unutrašnjosti Srbije.

“U Beogradu jesu veća primanja, ali su zato i viši troškovi stanovanja. A u manjim mestima vi imate mogućnost da imate niže troškove života, život je jeftiniji, ali zato nema dovoljno posla. Ne može posao da se nađe. Tako da imaju i prednosti i mane način života i u velikom gradu i u unutrašnjosti”, dodaje Nikolićeva.

Čini se da proces osamostavljivanja u Srbiji nije stvar samo ličnog kapitala, nego porodičnog kapitala.

“To je nova pojava koja je naravno došla vremenom, koja zaista predstavlja sada već klasnu razliku među mlađom generacijom. Sada imate generacije koje su nasledile od roditelja stanove ili su nasledile neke druge nekretnine ili su roditelji u mogućnosti da im plaćaju, da se sakupi novac za učešće u kupovini stana. I na drugoj strani imate baš što bi se nekad zvalo proletere čiste, imate siromašne podstanare koji nemaju nikakve nasledne prihode iz nasleđene imovine i moraju da se oslanjaju na ono što zarade”, objašnjava Nikolićeva.

Ističe da je to moguće jedino ako su ti prihodi toliko veliki da mogu da podmire troškove samostalnog života.

“Tako da zaista počinju da se prave velike razlike između generacije rentijera koje nasleđuju nešto od roditelja i generacije siromašnih podstanara koji su na taj status osuđeni u dužem periodu. Ne postoji veće finansijsko iscrpljivanje od plaćanja kirije”, smatra Nikolićeva.

Produženo detinjstvo ili nedostatak novca

Trend je i u Evropi, ali i kod nas, da cene kvadrata rastu i da granica osamostaljivanja takođe raste. Nikolićeva napominje da ta granica raste iz nekoliko razloga, kao i da kod nas to ima veze i sa mentalitetom.

“Da roditelji više brinu, imaju više emotivnih veza, imaju više empatičnosti. Inače, mentalitet naš je takav da mi saosećanje pokazujemo naročito vezanost za bliže i to je jedan od faktora zbog čega roditelji malo duže brinu. Sa druge strane, imaju svoju decu koja na taj način žele da produže detinjstvo. To je čak jedan od fenomena produženog detinjstva u kojem se živi. Tako da ima i mentalitetskih razloga za to, ali glavni okidač su ekonomski razlozi”, objašnjava Nikolićeva.

Ističe da to vuče dugoročne ekonomske posledice.

“Posledice su domino efekat. Jer vi ako nemate rano osamostaljivanje i rano formiranje porodica kod mladih, to znači dalji pad nataliteta. Mi već imamo negativni priraštaj. Srbija godišnje gubi negde oko 70.000 ljudi. To su gradovi veličine Vranja, Vršca, Užica. Drugo, ako je pad nataliteta, onda vi nemate domaćinstva koja će dalje trošiti, odnosno uticati na porast proizvodnje svega od nameštaja do bele tehnike, komunalija, jer nije isto imati sopstveno domaćinstvo i živeti u porodičnom domaćinstvu. A sve to zajedno opet utiče na pad društvenog proizvoda, manje se stvara i na kraju krajeva utiče na odliv mozgova, odnosno odlazak ljudi u inostranstvo”, ističe Nikolićeva.

Šta je rešenje

Ipak, naglašava da postoji rešenje – socijalni stanovi za mlade.

“U tome najbolje iskustvo ima Austrija. Ima ga i Nemačka, donekle ima i Francuska, ali najbolji model je austrijski, duga istorija. Mogu svi da pogledaju, da vide o kakvim stanovima je reč. Ali socijalni stanovi za mlade koji bi bili ograničeni, definisani, koje bi država gradila i koji bi se odnosili na mlade, obično se ide od 22. godine pa dalje, u kojima postoje principi koji moraju da se poštuju, oko boravka, nasleđivanja, bi u značajnoj meri uticali na osamostaljivanje mladih”, poručuje Nikolićeva.

“To je jako važno za mladu generaciju iz još jednog razloga, jer dug ostanak u porodici ubija mentalitet preduzetništva, ubija sklonost ka riziku, ubija motivisanost da nešto sami uradite u životu, jer se isuviše opustite u tom porodičnom komforu. I naravno, vremenom nestaje želja, kako godine prolaze, da mladi ljudi uđu u neke podvige u koje bi ušli ako bi se osamostalili”, zaključuje Nikolićeva.