Koliko je u Srbiji prepoznat problem zloupotrebe dečjeg rada

Zakon prepoznaje i definiše zloupotrebu dečjeg rada, međutim, ne postoji dovoljno efikasna kontrola i borba protiv ovog problema.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i Međunarodne organizacije rada (MOR) u Srbiji je prošle godine zabeleženo 82.000 slučajeva dečjeg rada.

Kako je objašnjeno, to znači da su deca od pet do 17 godina radila, iako situacija za njih nije bila pogodna ni po pitanju fizičkog ni po pitanju mentalnog zdravlja.

Prema definiciji, zloupotrebom dečjeg rada smatra se onaj rad deteta koji je mentalno, psihički, socijalno i moralno opasan i štetan za dete i koji utiče na obrazovanje deteta tako što ga onemogućava da pohađa školu, obavezuje dete da napusti obrazovanje pre vremena ili prinuđuje dete da pohađa školu pod izuzetno teškim uslovima, uključujući i najgore oblike dečjeg rada prema Konvenciji MOR-a.

Najgori oblici dečjeg rada obuhvataju ropstvo ili prakse slične ropstvu, ukjučivanje dece u prostituciju i pornografiju, eskploataciju dece za vršenje krivičnih dela, kao i opasan dečji rad.

Opasan rad za decu je onaj koji je verovatno šeteta po zdravlje, bezbednost ili moral dece, izlaže ih štetnostima, obavlja se u okviru opasnih okolnosti ili opasnih delatnosti za decu.

Ipak, nije svaki rad dece zabranjen.

Deca starija od 15 godina imaju pravo da rade uz saglasnost roditelja. Dete mlađe od 18 godina može da zasnuje radni odnos na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, koji pokazuje da je dete sposobno da obavlja poslove i to one koji nisu štetni po zdravlje deteta.

Koordinator MOR-a za Srbiju Jovan Protić za Danas objašnjava da je Anketa o radnoj snazi koju je sproveo Republički zavod za statistiku prošle godine, uz metodologiju MOR-a, pokazala da je 82.000 dece u Srbiji u riziku od dečjeg rada.

Od toga su, kako dodaje, dve trećine u poljoprivredi.

„Toliki broj slučajeva je zato što ogroman broj te dece u poljoprivredi radi kod svojih roditelja. Mi smo imali kampanju po selima u zapadnoj Srbiji, gde su podaci bili najkritičniji, i pokušali smo da u razgovoru sa roditeljima dođemo do odgovora da li oni svesno guraju decu u dečji rad ili ne“, kaže Protić.

Dobili su, prema njegovim rečima, dosta šarene odgovore.

„Veliki broj njih ne zna gde prestaje rad dece koji je poželjan, u smislu sat ili dva dnevno branja malina ili sakupljanje jaja. Dakle sve što im ne ugrožava fizičko i metnalno zdravlje i ne odvaja ih od škole, jer su to glavni parametri“, objašnajva on.

Nešto sasvim drugo je, dodaje, kada dete radi na polju opasne poslove.

„Recimo da vozi traktor, kači plug ili obara drva motornom testerom, to su opasni poslovi koji se smatraju dečjim radom, čak i za decu stariju od 15 godina koja po Zakonu o radu smeju da rade uz roditeljsku saglasnost“, navodi Protić.

On navodi da su takve situacije viđali na terenu.

„Međutim, nailazili smo na razne odgovore tih roditelja. Od jednog smo čuli: „Kako će moj sin da stekne mišiće ako ne radi na polju?“. I šta da mu kažete i kako da reagujete na to“, pita Protić.

On smatra da u tim slučajevima nije samo bitno da reaguju državni organi, već treba da se radi na edukaciji i da se podiže svest.

„Po mišljenju naše organizacije, najbolji odgovor na dečji rad je da se roditeljima obezbedi dostojanstven posao i zarada. To što roditelj dete vuče na polje nije pokazatelj samo toga da on želi da mu dete nasledi posed, imovinu i zanimanje, već je pokazatelj i teških uslova u kojim ljudi žive, pa im je potrebna svaka pomoć koju mogu da dobiju. Zbog toga posegnu prvo za svojom decom, malo i iz neznanja koliko je to opasno, a malo i iz nužnosti da više prihoduju za to domaćinstvo“, objašnjava naš sagovornik.

On smatra da je problem i u nadležnostima institucija.

„Inspekcija rada nema nadležnost da ulazi na privatna gazdinstva, oni mogu da jure samo registrovana preduzeća. Međutim ukoliko bi škola signalizirala Centru za socijalni rad da neko dete izostaje sa nastave, u nekoj seoskoj sredini, onda bi oni trebalo da odu i posete tu porodicu i razgovaraju i ispitaju tu situaciju“, poručuje Protić.

Zbog toga ni Centar za socijalni rad ni Inspektorat rada nemaju pouzdanu statistku, ukazuje on.

„Cenar je radio svoje istraživanje koje se više odnosi na decu ulice i ti podaci su neuporedivi sa našima. Inspekcija rada u svojim podacima ima nula slučajeva od prošle godine, iako bi oni trebalo to da prate“, ukazuje Protić.

Razlog za to je, prema njegovim rečima, to što nije usvojena inovirana, proširena uredba o opasnom radu za decu.

„Aktuelna iz 2018. godine je dobra, ali ima brojna ograničenja. Nova bi pojasnila nadležnosti različitih inspektorata, a sa druge strane u njoj se konkretnije navodi koje su to sve okolnosti u kojima deca ne smeju da rade. Preciziranija je od prethodne uredbe koja se trenutno primenjuje“, pojašnjava Protić.

Njegove tvrdnje potvrđene su iz Republičkog zavoda za socijalnu zastitu, jer prema njihovim podacima za prošlu godinu, registrovano je samo 33 zloupotrebe dečjeg rada.

Ipak, i oni sami objašnjavaju da se može zaključiti da je ovo broj dece koji ne oslikava stvarnu rasprostranjenost pojave zloupotrebe dečjeg rada.

„I dalje postoje problemi koji se odnose na praćenje pojave zloupotrebe dečjeg rada kroz postojeće baze podataka, posebno kada su u pitanju veći centri za socijalni rad. Naime, u velikom broju slučajeva kada je dete korisnik usluga centra za socijalni rad po nekom drugom osnovu, a zloupotreba dečjeg rada je pridruženi problem, dete se evidentira na drugačiji način, a ne kao žrtva zloupotrebe dečjeg rada“, ukazuju oni.

Jelena Hrnjak iz Nevladine organizacije Atina podseća da je Vlada Srbije 2017. godine donela Uredbu o utvrđivanju opasnog rada za decu.

„Ta Uredba definiše i sadrži teške oblike dečjeg rada. Ova lista je revidirana, ali nadležne državne institucije nisu još uvek usvojile ažuriranu verziju. S druge strane, Srbija tek treba da usvoji Uredbu o lakšim oblicima dečjeg rada“, naglašava ona.

S obzirom na to da Uredba o lakšim oblicima dečjeg rada nije doneta, kako ona kaže, pitanje dozvoljenog rada dece mlađe od 18 godina ostaje u sivoj zoni i bez precizne regulative, stvarajući rizik da zloupotreba rada dece neće biti kažnjena.

Kako objašnajva, na spisku lakših oblika dečjeg rada, po ovoj Uredbi, treba da se nalaze delatnosti poput glume, snimanja reklama…

„Prema Zakonu o radu, deca uzrasta od pet do 14 godina ne bi trebalo da rade ni pod kojim uslovima, a pogotovo ne dok se jasno ne definišu lakši oblici dečjeg rada. Shodno tome, bez dogovorene i usvojene liste lakših oblika dečjeg rada, pozitivna strana radnog angažovanja, kao što je sticanje radnih navika, može se brzo pretvoriti u zlostavljanje dece“, smatra Hrnjak.

Ona ukazuje da rad devojaka uglavnom ostaje nevidljiv jer su više usmerene na kućne poslove.

„Zbog toga postoji veći rizik da zlostavljanje devojčica ostane nevidljivo. Činjenica je da su deca koja su naterana na rad često starosti ispod zakonskog minimuma i da brojni rizici potencijalno ugrožavaju njihov psihofizički rast i razvoj. Posebno su ugrožena deca koja potiču iz ugroženih i marginalizovanih grupa nacionalnih manjina ili diskriminisanih zajednica, poput Roma“, pojašnjava Hrnjak.

Prema njenim rečima, u posebnom riziku su i deca smeštena u sistemu socijalne zaštite, među njima i ona koja imaju potrebu za emocionalnom bliskošću, ona kojima je narušena slika o sebi, koja nemaju izgrađene kapacitete za prepoznavanje rizika ili veštine samozaštite.

„Neka od ove deca suočena su sa činjenicom da sama traže alternative i zbog toga su izložena visokom riziku od raznih oblika zlostavljanja i eksploatacije“, upozorava Hrnjak.

U grupu posebnog rizika od dečjeg rada, kako dodaje, spadaju i romska deca.

„Naročito ona koja koja se osipaju iz obrazovnog sistema, a inače potiču iz zajednica koje žive u ekonomski oskudnim uslovima. Romske devojke su ovde u posebnom riziku jer su izloženije prisilnim i dečjem braku, i koje su zbog toga onemogućene da nastave da se obrazuju i koje su često izložene povećanom riziku od svih vidova eksploatacije, uključujući i radnu“, kaže sagovornica Danasa.

Ona ukazuje da postoji kasno i neadekvatno reagovanje kada se romska deca osipaju iz obrazovnog sistema.

„U kontinuitetu nedostaju mere i napori da se ovaj problem reši proaktivno i sredstva usmere ka deci i njihovim porodicama kako bi se obezbedila motivacija za uključivanje u obrazovni proces“, smatra Hrnjak.

Ona podseća i na poražavajuće podatke popisa.

„Prema tim rezultatima, 6,3 odsto stanovništva uopšte nije pohađalo školu ili je završilo manje od osam razreda osnovne škole, dok 17,8 odsto stanovništva ima završenu osnovnu školu, a srednju školu završilo je 53,1 odsto stanovništva starosti 15 i više godina“, navodi Hrnjak.

Šta kaže zakon o dečjem radu?

Zaposleni mlađi od 18 godina života ne može da radi na poslovima na kojima se obavlja naročito težak fizički rad, rad pod zemljom, pod vodom ili na velikoj visini, zatim koji uključuju izlaganje štetnom zračenju ili sredstvima koja su otrovna, kancerogena ili koja prouzrokuju nasledna oboljenja, kao i rizik po zdravlje zbog hladnoće, toplote, buke ili vibracije. Takođe, poslove koji bi, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa, mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na njegovo zdravlje i život s obzirom na njegove psihofizičke sposobnosti.

Prema zakonu, puno radno vreme zaposlenog mlađeg od 18 godina života ne može da se utvrdi u trajanju dužem od 35 časova nedeljno, niti dužem od osam časova dnevno.

Zaposleni mlađi od 18 godina života ne može da radi noću, osim ako obavlja poslove u oblasti kulture, sporta, umetnosti i reklamne delatnosti.

Izuzetak je i kada je neophodno da se nastavi rad prekinut usled više sile, pod uslovom da takav rad traje određeno vreme i da mora da se završi bez odlaganja, a poslodavac nema na raspolaganju u dovoljnom broju druge punoletne zaposlene.

Poslodavac je dužan da u tom slučaju obezbedi nadzor nad radom zaposlenog mlađeg od 18 godina od strane punoletnog zaposlenog.

Ukoliko poslodavac, kao pravno lice, ne ispoštuje odredbe zakona, biće kažnje novčanom kaznom od 600.000 do 1.500.000 dinara.