Muzika je za mene kao disanje, nešto bez čega nema života

O muzici u srcu, odrastanju uz klavir, porodičnim vrednostima i pedagoškom radu u Muzičkoj školi “Jovan Bandur” razgovarali smo sa Marijom Ligeti Balint, uvaženom pijanistkinjom i profesorkom klavira iz Pančeva. 

– Tvoj životni put, privatni i profesionalni, obeležen je stalnim prisustvom muzike, koja prožima sve sfere tvog svakodnevnog života. Kako je živeti sa muzikom i za muziku? 

Magično i jednostavno u isto vreme. Кad nisam za klavirom, u sebi stalno čujem muziku. Muzika je za mene kao disanje, nešto bez čega nema života. Zahvalna sam sudbini koja mi je omogućila da imam muziku u sebi i oko sebe i svu paletu emocija kroz koje me nosi. Jedan ton može da izrazi hiljadu emocija. Može biti težak i trom, tragičan, ali i poletan, pun nade, ili pobožan… A tu je i tišina kojoj rado odlazim posle svih životnih gužvi. Jer u njoj je sadržan svaki zvuk i u njega se vraća… 

Otkrivala sam dela najvećih umetnika vežbajući vise sati dnevno, upijajući njihove vanvremenske poruke. Uskoro mi se u svetu muzike pridružila i Melinda, koja je najpre deset godina svirala violinu. Uživale smo u sviranju i samo je to bilo važno.

– I samo odrastanje obeležila je ljubav prema muzici, časovi klavira, profesionalno usavršavanje, fakultet. I ti sestra gajite iste strasti i obe svirate klavir. Kako je to izgledalo u detinjstvu, kasnije i kroz školovanje? Da li ste zajedno svirale, koliko vam je to što se obe muzički obrazujete značilo, kako su izgledali vaši zajednički dani, nastupi, svakodnevni život? Evociraj nam uspomene na taj period.

Marija Ligeti Balint rođena je 1972. godine u Pančevu. Diplomirala je na Odsecima klavira i čembala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Postdiplomske- specijalističke studije savremene klavirske muzike završava na istom fakultetu pod mentorstvom prof. Nade Kolundžije. Kao dobitnik stipendije Ministarstva kulture Mađarske, paralelno je završavala postdiplomsku specijalizaciju i na Muzičkoj akademiji „Franc List“ u Budimpešti kod prof. Sokolai Balaža. Prvi je dobitnik stipendije iz Fonda Irene Zvekić za najperspektivnije mlade pijaniste, kao i Fonda Miodraga Vasiljevića za izuzetne uspehe iz solfeđa. Bavi se pedagoškim radom kao profesor klavira i uporednog klavira, predmeta čitanja s lista i kamerne muzike u muzičkoj školi „Jovan Bandur“ u Pančevu, gde je proglašena za najuspešnijeg profesora (2008. godine).
Objavila je dva kompakt-diska. Piano Music je CD sa njenim interpretacijama celokupnog klavirskog opusa kompozitorke Melinde Ligeti. Vox Coelestis je eksperimentalno izvođenje klavirske muzike Franca Laista i klavirske kamerne muzike Melinde Ligeti na klavinovi, savremenom elektronskom instrumentu-mediju. Regionalni centar za talente „Mihajlo Pupin“ podržao je objavljivanje zbirke kompozicija njenih učenika klavira, pod nazivom Tajanstvene dirke (2007).
2011. godine objavljuje četvorojezično izdanje Pančevačka klavirska muzika (IK Mali Nemo), u kojoj su na srpskom, mađarskom, slovačkom i engleskom jeziku predstavljeni kompozitori rodom iz Pančeva: Dimitrije Mita Topalović, Petar Josimović, Melinda Ligeti, Marija Ligeti Balint i Željka Sojak. Osim biografskih podataka, stožer ove knjige čini notni zapis klavirskih kompozicija ovih kompozitora.
Član je Međunarodnog udruženja „Donne in musica“ za promociju stvaralaštva žena u muzici. U trojezičnom (srpski, engleski i italijanski) muzičkom leksikonu Žene i Muzika u Srbiji – Women and Music in Serbia – Donne e Musica in Serbia koji je objavila Fondacija Adkins Chiti: Donne in Musica 2011, uz podršku Odeljenja za kulturu UNESCO, zastupljena je kao jedna od 111 žena koje su svojim radom i stvaralaštvom ostavile trag u muzičkom životu Srbije.
U časopisu Sveske ekskluzivno objavljuje naučne studije o klavirskim delima kompozitora XX veka.
Živi i radi u Pančevu.

Počela sam da sviram klavir sa 8 godina u klasi profesora Petra Mamuzića. On je otvorio svet muzike na sebi svojstven i veoma osoben način i  bitno uticao na moj muzički razvoj. Talenat koji imam je dobio svoj zamah kroz veliki rad uz njegovu podršku i na tome sam mu beskrajno zahvalna. Otkrivala sam dela najvećih umetnika vežbajući vise sati dnevno, upijajući njihove vanvremenske poruke. Uskoro mi se u svetu muzike pridružila i Melinda, koja je najpre deset godina svirala violinu. Često smo nastupale zajedno. Počela je sa svega 6 godina, a već te godine je svirala neki Koncert za starije razrede, pa je bila prava atrakcija što dve sestre nastupaju zajedno…Nažalost, nemamo nikakve snimke iz tog perioda, čak ni fotografije. Uživale smo u sviranju i samo je to bilo važno.

Nakon završene srednje muzičke škole, ali i prirodno-matematičkog smera Gimnazije, opredelila sam se svim srcem za umetnost. Fakultet je doneo nove izazove, život velike turbulencije, ali shvatam iz ove perspective da sam bila i ostala veliki borac i sanjar. Тadašnje prepreke su me samo ojačale. Zahvaljujući profesoru Nikoli Rackovu, otkrila sam i spoznala svoju unutarnju snagu i svoj potencijal. 

U životu nisam bila neki otvoreni buntovnik, ali u muzici jesam. 1996. godine sam bila prvi student post-diplomskih specijalističkih studija Fakulteta muzičke umetnosti koji je za temu specijalističkog rada odabrala oblast Savremene klavirske muzike, koja pre 20 godina nije uopšte bila popularna kao danas. Tadašnji dekan FMU, kompozitor Srđan Hofman, je sa  mojom profesorkom i mentorom, doajenom savremenog pijanizma ovih prostora, Nadom Kolundžijom, sastavio poseban plan rada za mene. Pored beogradske post-diplome, položila sam prijemni ispit i na Muzičkoj akademiji “Liszt Ferenc” u Budimpešti i mojoj sreći nije bilo kraja! Početak usavršavanja obeležio je koncert Boganji Gergeja, pijaniste koji je tada osvojio Listov konkurs, a za mene bio i ostao jedini pijanista koji razume, ali pre svega oseća мuziku i prenosi je publici. Tamo sam imala tu čast da u čuvenoj  učionici br. 14, gde je sam Bela Bartok predavao, imam časove klavira sa  profesorom Sokolai Balažem i da radimo najzahtevnija klavirska dela samog Bartoka, ali i Ligetija, Hansa Otea, Šenberga, Skrjabina, moje sestre Melinde. Imala sam prilike da nastupam na koncertu na samoj Akademiji, ali i u poznatom Klubu umetnika “Gnezdo”.  Tada je razgovor sa izvođačima vodio Nemeti Atila, jedan od realizatora sjajnog serijala za predstavljanje mladih talenata na mađaraskoj televiziji, “Virtuozi”. 

Paralelno sam prekopavala biblioteku u Budimpešti, ali i kod nas – to je doba bez interneta – i radila tri godine na specijalističkom radu pod nazivom “Klavirski zvuk u delima savremenih kompozitora”. Odbranila sam specijalistički rad sa najvišom ocenom, a posebno mi je imponovala pohvala tadašnje šefice klavirskog odseka, profesorke Nevene Popović. Uporedo sam od 1995. godine studirala čembalo u klasi profesora Miloša Petrovića, pijaniste, kompozitora, multimedijalnog umetnika i etno-džezera. Radila sam na proširenju svojih  muzičkih spoznaja u  svim pravcima, i u pravcu rane muzike, a ne samo savremene. Imala sam više nastupa na Kolarcu, u Barutani, SKC-u.  

Uz sve ovo, već sam se bavila i klavirskom pedagogijom, kao honorarni profesor klavira, a potom i sa stalnim zaposlenjem. 
Moja stalna podrška svo to vreme je bila moja sestra, Melinda. Zajedno smo svirale mnogo puta na raznim koncertima , ona tada na violini, a ja na klaviru. Čak sam joj jedno vreme predavala uporedni klavir u srednjoj školi. Njen veliki talenat, koji je mnogo veći od mog, bio je ne samo u izvanrednom sviranju violine – jednom je bilo reči čak da svira u duetu sa Stefanom Milenkovićem – već je i njena ogromna kreativnost našla put kroz pisanje poezije, slikarstvo i komponovanje. Kompoziciju je završila sa najvišim ocenama kod profesora Vlastimira Trajkovića i tada njegove asistentkinje, profesorke i akademika Isidore Žebeljan. 

Toliko je prelepe muzike za klavir, da mi je jedan život nedovoljan da prodjem kroz sve  te divne partiture. Slojevitost i kompleksnost kompozicija, njihova izvanvremenska lepota i dubina me uvek iznova opčinjavaju i ja se svim srcem u radosti predajem tom radu. 

– Rad u školi sa decom donosi posebne izazove. Šta najviše ceniš u svojoj profesiji, u čemu posebno uživaš,  a šta te demotiviše?

Kad se spoje ljubav prema muzici, klaviru, sviranju i to postane životni poziv, to je poklon od Svevišnjeg. Moja misija je da tu ljubav predam deci s kojom radim i svima koji dodju u kontakt sa mnom, da spoznaju da je svet sazdan od emocija koje мuzika najčistije ume da prenese, da imaju strpljenja i posvećenosti, da spoznaju svoju kreatvinost. Toliko je prelepe muzike za klavir, da mi je jedan život nedovoljan da prodjem kroz sve  te divne partiture. Slojevitost i kompleksnost kompozicija, njihova izvanvremenska lepota i dubina me uvek iznova opčinjavaju i ja se svim srcem u radosti predajem tom radu. Duhovno blago, kojim raspolažemo tokom rada, nema cenu. To je izvan kategorija ljudskih vrednosti. To je čista i najlepša komunikacija s Bogom.  

Potrebno je neko vreme dok proniknem u strukturu ličnosti deteta i nadjem šta mu je blisko, ali i nešto suprotno od njegove prirode kako bi se oprobalo i u nekim drugim emotivnim nabojima.

– Na koji način se sve trudiš da deci preneseš svoje znanje i ljubav prema muzici? Da li su mnogobrojna takmičenja đaka i aktivnosti koje osmišljavaš put do uspeha za tu decu? Koliko ličnog iskustva ulažeš u svoj rad sa đacima?

Podučavanje sviranju klavira je mnogo više od časa provedenog za instrumentom. Osim tehnike na kojoj radimo kroz skale, etide i tehničke vežbe, koje su nužne za razgibavanje prstiju i sticanje različitih tušea, artikulacije i dinamike, prolazimo kroz odabir kompozicija po meri svakog deteta. Koliko je ono tehnički spremno, takvu vrstu kompozicija dobija za izvodjenje. Potrebno je neko vreme dok proniknem u strukturu ličnosti deteta i nadjem šta mu je blisko, ali i nešto suprotno od njegove prirode kako bi se oprobalo i u nekim drugim emotivnim nabojima. Imamo i zajednička muziciranja u 4 ruke, ali i u 16 ruku. To je bilo osobito zabavno! Naravno, ja sam napravila aranžman. Organizujemo koncerte klase kao vid javnog prezentovanja naučenih kompozicija i  savladavanje scenskog nastupa koji je uvek pod povišenom tenzijom. Takmičenja su za one koji žele da sviraju i na drugim mestima, imaju odgovarajući teži nivo programa i sviraju po višim kriterijumima. Ovo podrazumeva tehnički i muzički potpuno ovladavanje delima, stilsku raznolikost, umetničku nadogradnju, posvećen rad na detaljima, interpretaciji, slobodi scenskog nastupa. 

Samo sviranje je složen proces. Istovremeno treba misliti na mnoštvo stvari: tačne notne visine, njihova trajanja, sinhronizaciju ruku i nogu ako se koristi pedal, način na koji se svira, mnoštvo raznih pokreta koji se u nekim delima od note do note menjaju, jačinu pritiska na dirke, količinu zvuka koju treba kontrolisati i globalno tokom kompozicije, ali i tokom svake pojedinačne fraze a i u svakoj ruci posebno. Tu je onda i odgovarajuća artikulacija, sviranje vezanog niza nota u legatu ili kratko u stakatu, i mnoštvu načina izmedju ova dva glavna. Stislki nije isti forte u baroku, klasicizmu ili 20. veku, tempa takodje… Onda ostaje da se sve “upakuje” tako da zvuči prirodno, kao da dete to samo od sebe svira… Za ozbiljan rad na 4-5 kompozicija potrebno je uložiti više meseci vežbanja. Ko ovo nije probao, može da živi u ubedjenju da mi “samo  sedimo i sviramo”…a dok se stigne do tog nivoa…treba vremena i mnоgo sati vežbanja.

S obzirom da je i  moj muž, Atila, muzičar – citraš, naši sinovi, Robert i Atila,  imali su od koga da naslede muzički gen. 

– Tvoji sinovi takođe beleže sjajne rezultate u muzici. Verujem da si posebno ponosna na njih. Na koji način ih ohrabruješ i podstičeš? Postoje, pretpostavljam, česti trenuci kada svirate zajedno. Koje kompozicije najradije birate, šta je to što posebno volite da svirate?

S obzirom da je i  moj muž, Atila, muzičar – citraš, naši sinovi, Robert i Atila,  imali su od koga da naslede muzički gen. Sin Atila je svirao violinu, klavir, a sada se zadržao na bas-gitari koju je letos usavršavao na Music Factory u Sieni/Italija. Ima sjajan sluh i veoma je spretan, ali ne voli javne nastupe.  Robert je ostao u vodama umetničke muzike, završava osnovnu muzičku školu u klasi briljantnog profesora Nenada Mirića pod čijim vođstvom osvaja na svakom takmičenju u zemlji i inostranstvu gotovo same prve nagrade. Marta ove godine je zablistao u Varaždinu kao najbolje plasirani fagotista takmičenja! Svirao je u Dečjoj filharmoniji letos na Tašu pred 10.000 ljudi, što je meni bilo fascinantno. Voli svoj instrument, sluša svog profesora, vežba i uživamo u sviranju. Mislim da su ovi uspesi lepi, ali je ipak važnije što nisu cilj, već posledica ljubavi prema muzici. U februaru smo moj muž Atila i ja imali nastup i na Kolarcu, gde nam je, u predstavljanju 10 madjarskih kompozitora, gostovao Robert izvodeći dve blues kompozicije, jedna je Melindin Yellow Blues. 

Pančevo je grad divnih talentovanih umetnika. Umetnička scena je sve bogatija, gotovo da svako može nešto naći što odgovara afinitetu.

–  Kako vidiš/procenjuješ kulturnu i umetničku scenu u Pančevu? Izdvoj nam neke događaje koje posećuješ, šta te posebno interesuje, a gde vidiš da ima mesta za poboljšanje i promenu.

Pančevo je grad divnih talentovanih umetnika. Umetnička scena je sve bogatija, gotovo da svako može nešto naći što odgovara afinitetu. Dok sam bila u Savetu kulture na poziv tadašnje  većnice Jasmine Večanski i član komisije za vrednovanje projekata u kulturi, izborila sam se da se neki zanimljivi projekti realizuju, a zaživeli su zahvaljujući svom kvalitetu, poput filmskog festivala PAFF ili NOVA Festivala savremene umetnosti. Gradu je jako potreban jedan kvalitetan klavir. Maštali smo i o nabavci čembala i osnivanju pančevačkog baroknog ansambla sa kolegama. 

– Koje je tvoje omiljeno mesto u Pančevu i zbog čega?

Naša terasa. Muž i ja tu pijemo kaficu, s pogledom na nebo, ptice i cveće i pretresamo sve  teme Univerzuma.

– Pored radnih aktivnosti, kako i čime ispunjavaš dan? Šta su tvoji hobiji, šta je to što zaokuplja tvoju pažnju, interesovanje?

Volim da čitam. Volim da kuvam. Volim da radim po bašti. Meditiram. Vežbam Tai Chi. Redosled varira.

– Ko su, po tebi, važni ljudi (muškarci i žene) iz Pančeva, na koje se ugledaš u nekim segmentima svog života i rada?

Moji roditelji. Najbolji roditelji koje mi je Bog mogao podariti. Uzor su kako treba ostati strpljiv i pun ljubavi u duši  uprkos svim spoljašnjim prividnim nedaćama. 

– Koji su tvoji omiljeni kompozitori? Preporuči nam neke koje ti slušaš, za različita raspoloženja. 

Debisi – muzika za regeneraciju duše , Melinda Ligeti – vilinski glas, Skrjabin – vrata ka višim sferama, Šopen – ljubav i melanholija, List – strast i ljubav prema životu, ali i pohod u ponore pakla i uzdizanje u raj,  Rahmanjinov – muzika muške snage ali i patnje, Bah – povezivanje sa Bogom , Mocart – smeh i razdraganost Andjela , Sati – odmor na Rivijeri… Sve što svira pijanista  Boganji Gergej. Ili Vladimir Horovic. Umetnici koji su spoznali Tajnu.

Razgovor vodila: Monika Husar Tokin