• Nisu samo žene „domaćice“: Koliko muškaraca u Srbiji obavlja samo kućne poslove?

    Neplaćene kućne poslove u Srbiji kao jedino zanimanje obavlja gotovo 460.000 ljudi, od kojih je svaki osmi muškarac (njih ukupno 73.485), ukazuju podaci iz poslednjeg popisa stanovništva.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Nisu samo žene „domaćice“: Koliko muškaraca u Srbiji obavlja samo kućne poslove?
    Foto: Pixabay

    Iako se broj žena „domaćica“, kako se kolokvijalno kaže i kako se zvanično vodilo u prethodnom popisu, smanjio za četvrtinu u odnosu na 2011. godinu (sa 528.932 na 385.859), broj muškaraca s ovim zanimanjem porastao je za za više od 3.000.

    Rezultati popisa iz 2022. godine pokazuju da je najveći broj muškaraca koji se bave isključivo kućnim poslovima u starosnoj grupi od 60 do 64 godine, njih 11.886, potom u grupi između 55 i 59 godine (tačno 9.720).

    Najviše žena koje se bave ovim poslom u Srbiji, njih 55.666, ima između 55 i 59 godine života.

    Beograd kao najveći grad broji najviše „domaćina“, skoro 9.500 njih, potom slede Novi Pazar sa oko 3.000 muškaraca koji rade na kućnim poslovima, pa Novi Sad i Bujanovac sa po oko 2.200 njih, te Leskovac sa 2.071.

    Više od 1.000 muškaraca u ovoj kategoriji zaposlenih imaju i gradovi Subotica, Sombor, Šabac, Kruševac, Kraljevo, Tutin, Kragujevac, Niš, Preševo i Loznica.

    Žena, koje se bave ovom vrstom neplaćenim poslovima, takođe najviše ima u Beogradu gde ih je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 53.802. Sledi Novi Sad sa 12.514 „domaćica“, pa Novi Pazar sa 11.568 njih, odnosno Niš sa skoro 10.000 žena.

    Mario Rejanović iz Instituta za uporedno pravo kaže za Novu ekonomiju da se pod neplaćenim, kućnim poslovima podrazumevaju četiri grupe poslova, kao što su održavanje domaćinstva, briga o deci, staranje o starim i nemoćnim osobama i održavanje gazdinstva koje ne prodaje svoje proizvode, odnosno ruralni poslovi.

    Prema njegovim rečima, svi ovi poslovi su podeljeni između muškaraca i žena i tu „ne postoje neke razlike“.

    „U nekim poslovima prepoznajemo više žene, a negde više muškarce, ali ako tako posmatramo to se onda uklapa u rodne stereotipe. Postoje, međutim, domaćinstva sa samohranim roditeljima, a u tim slučajevima zvanični podaci pokazuju da je više žena, odnosno da svi ovi poslovi padaju na majke. Zato se češće priča o ženama koje obavljaju neplaćene, kućne poslove. Pravilnici, ipak, ne prave razliku među polovima“, objašnjava Reljanović.

    U Srbiji osobe koje obavljaju isključivo neplaćene poslove nemaju nikakva prava, dodaje naš sagovornik, iako se prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti predviđa zdravsteno osiguranje za njih.

    Prema njegovim rečima, to još nije operativno pošto moraju da se menjaju i drugi zakoni i pravilnici.

    U svetu postoje različite situacije kako se regulišu prava ljudi koji se bave kućnim, odnosno neplaćenim poslovima. Reljanović ističe da se neplaćeni kućni rad svrstava u posebnu kategoriju, imajući u vidu da se te osobe ne mogu pojaviti na tržištu rada.

    On dodaje i da je to rešeno u svetu na razne načine, ali da je Srbija prva koja pravilnikom prepoznala zdravstveno osiguranje za te ljude, „što je skoro pa tačno“.

    „Većina država ne prepoznaje to, ali uvode druge kategorije. Prvo, u pojedinim zemljama postoji opšte zdravstveno osiguranje koje imaju svi građani. U Srbiji je zdravstveno pokriveno 28 kategorija zdravstvenih osiguranika što je oko 96 odsto populacije. Drugo, u nekim državama postoje takozvane socijalne penzije ili opšte starosne i u tim slučajevima određen je minimalni iznos koji primaju svi koji pređu određeni broj godina života. Najčešće je to za sve koji pređu 65 godina, negde 70, i oni dobijaju određeni iznos kako bi se donekle zbrinuli. To uglavnom nije dovoljno za život, ali predstavlja jedan od vidova podrške za osnovne namirnice“, napominje Reljanović.

    U Srbiji, takođe, postoji takva vrsta penzije, ali je za nju neophodno najmanje 15 godina radnog staža.

    „Treće rešenje koje su neke zemlje predvidele jeste dohodak svim građanima koji nemaju druga primanja, a koji opet ne pokriva sve životne potrebe. Ipak, mnoge države, među kojima su sve članice EU, uvode druge mere kojima posredno pomažu osobama koje nisu zaposlene i obavljaju samo kućne poslove. Među njima su očinsko odsustvo, roditeljsko odsustvo koje podrazumeva određen broj dana bez ikakvog obrazloženja do sedme godine deteta, subvencije na vrtiće, posebne nege za starije, koje sve omogućavaju aktivaciju tih ljudi da se ostvare profesionalno na tržištu rada“, ukazuje Reljanović.

    Kada bi žene bile plaćene za rad koji obavljaju u domaćinstvu po tržišnim cenama, njihova mesečna zarada iznosila bi oko 72.000 dinara, pokazalo je istraživanje Akademije ženskog preduzetništva iz Novog Sada.

    Do ove računice došlo se tako što su uzete prosečne tržišne satnice poslova koji se najčešće obavljaju u domaćinstvu i koje iznose oko 600 dinara i potom pomnožene sa četiri sata dnevno, koliko žene u proseku provedu u neplaćenom radu u domaćinstvu.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Srbija