O zdravlju beskućnika zdravstvo (ne) brine dovoljno
Ljudi u situaciji beskućništva muku muče sa zdravljem, ali i sa zdravstvenim sistemom koji nije prilagođen specifičnostima njihovog života, što im otežava da ostvare osnovna ljudska prava i u toj oblasti, jedan je od glavnih zaključaka sa društvenog dijaloga u čijem fokusu ovoga puta jeste zdravstvena zaštita beskućnika. Njih 75 odsto ima udružene hronične bolesti, dok 60 procenata ima oštećeno mentalno zdravlje, pokazuje istraživanje humanitarne organizacije „Adra“.
Podeli vest:
Zdravstveni sistem mnogim beskućnicima je potreban, ali nedostižan. Oko 90 odsto ljudi u situaciji beskućništva nema pristup zdravstvenoj zaštiti, od kojih 60 odsto zato što nema lična dokumenta, pokazuje istraživanje.
Kada i dospeju u zdravstvene ustanove, bilo kao hitni slučajevi, bilo na preglede i intervencije sa dokumentima, nailaze kod zdravstvenih radnika na profesionalan, ali često i na neljudski odnos i diskriminaciju.
„Poznati pregledi na hodniku, uvredljive poruke lekara u zdravstvenim ustanovama ‘znamo ga od ranije, vidiš da se pravi, nije naš porblem pa neka se ubije to nije moj problem. Hitna pomoć: a to je taj alkoholičar, znamo ga, nemamo gde sa njim, imam 50 beskućnika, vidiš da laže, može da hoda, dosta mi je vas dušebrižnika“, navodi samo neke od komentara sa kojima se susreću beskućnici Katarina Bogdanović iz Globalne humanitarne organizacije
Zdravstveni sistem se ne snalazi najbolje u susretu sa osobama koje su u situaciji beskućništva i treba pronaći efikasnije načine kako do njih dopreti, kaže ministarka.
„Prevencije naravno nema nikakve, jer to su ljudi koji ne idu u domove zdravlja, koji nemaju izabranog lekara, koji nemaju osiguranje, dolaze kada su bolesni. Bilo je među beskućnicima i onih koji su imali tumore na mozgu, i onih koji su imali HIV i onih koji su imali infarkte miokarda, kojima je ukazana pomoć kao i svima drugima. Čak i kada izađu iz zdravstvenih ustanova, oni nemaju gde da odu da se oporave. Znači krajnje je vreme da se naprave odgovarajuće socijalno-zdravstvene ustanove“, naglašava ministarka zdravlja Danica Grujičić.
Vreme je i da zdravstvo uđe u neformalna naselja kako bi se najpre pomoglo deci, stav je i predlog narodne poslanice.
„Zašto u romskim mahalama i romskim naseljima ne postoji zdravstvena stanica? Kada postoji zdravstvena stanica medicinski radnik može da utvrdi da li je dete žrtva zlostalvjanja, da li je u situaciji beskućništva. Kada zdravstveni radnik to ustanovi, dužan je da obavesti centar za socijalni rad, da se tom detetu pomogne, da deca ne rađaju decu, da deca ne budu u situaciji beskućništva, da deca ne budu žrtve trgovine ljudima“, ističe Nataša Tasić Knežević iz Odbora Narodne skupštine za ljudska i manjinska prava.
Ko može da nađe svoje mesto u prihvatilištu
Takozvani beskućnici se retko obraćaju institucijama sistema, a institucije sistema treba da im priđu što bliže, posebno na nivou lokalnih zajednica, poručuju iz kabineta poverenice za zaštitu ravnopravnosti.
„Suština jeste u socijalnom radu i uslugama socijalne zaštite. Iako smo svi svesni da je prihvatilišta nedovoljno i kapaciteti su im nedovoljni, poseban problem je da se u prihvatilišta ne primaju beskućnici ukoliko su bili na lečenju u klinikama za psihijatrijske bolesti, ukoliko nemaju nalaz i mišljenje lekara da mogu da borave u zajednici, što je sasvim logično. Mi nemamo alternativu za njih, to je problem“, kaže v. d. pomoćnice Poverenika za zaštitu ravnopravnosti Tatjana Prijić.
Srbija nema usvojenu definiciju osoba u situaciji beskućništva. Nema ni precizan podatak o njihovom broju.
Podeli vest:
