Povratna karta u roditeljski dom: Osamostavljivanje u Srbiji postaje nemoguća misija

A, ukoliko bismo se vodili starosnom granicom Zakona o mladima, prema kojoj u ovu kategoriju spadaju osobe uzrasta od 15 do 30 godina, i pritom uzeli u ozbir podatke Eurostata koji pokazuju da prosečan mladi čovek u Srbiji napušta roditeljski dom tek sa 32 godine, dolazimo do zaključka se mladi u našoj državi zapravo ne osamostaljuju, pošto za to, ocenjuje naša sagovornica, „nemaju uslova“.

I ne samo to. Ukoliko do sada nisu imali uslova za takav korak, situacija je drsatično pogoršana u poslednje dve tri godine, a najviše skokom cena koji je usledio nakon ruske invazije na Ukrajinu. Situacija je u poslednje vreme takva da se čak i oni koji su uspeli da se osamostale i napuste roditeljski dom, pod pritiskom neizdrživih cena rente, hrane i osnovnih životnih potrepština sve češće vraćaju roditeljima.

Prema rečima generalne sekretarke KOMS-a, Miljane Pejić, izveštajem je dobijen podatak da od oko 40 odsto mladih koji u ovom trenutku zarađuju, svega 11 odsto njih ima veća primanja od 80.000 na mesečnom nivou, što nije dovoljno da pokrije ni osnovnu potrošačku korpu, a kamoli stanarine koje su višestruko poskupele, pogotovo u Beogradu nakon dolaska Rusa u Srbiju.

„Kod mladih u Srbiji najčešće je slučaj da moraju da plaćaju stanarinu, budući da jako mali broj njih zapravo poseduje svoju nekeretninu. A, što se tiče kupovine stana, većina ne može o tome ni da razmišlja, upravo zbog toga što imaju niska mesečna primanja. Ovome doprinose i nestabilni ugovori, zbog kojih često nisu ni u mogućnosti da podignu kredite„, kaže Pejić za NIN.

Prema poslednjim podacima, većina mladih u Srbiji trenutno živi u roditeljskom domu – 58,8 odsto, preko 20 odsto njih u iznajmljenom stanu, a tek 18,1 odsto u svom stanu. Među onima koji žive sa roditeljima, više od polovine njih je još uvek u procesu obrazovanja, skoro četvrtina nema novca za iznajmljivanje ili kupovinu stana, dok nešto manje od petine odgovara da nema preku potrebu da se osamostali, te im je život u roditeljskom domu jednostavniji i lakši.

Kako ističe sagovornica, ovakvi podaci su od direktnog uticaja, između ostalog, i na fenomen odlaska mladih iz naše zemlje, koji se u izveštaju navodi kao jedan od najvećih problema sa kojim se Srbija suočava kao društvo.

„Zbog ovoga se i njihovi roditelji sučavaju sa ogromnim ekonomskim pritiskom dok ih izdržavaju. Mladi zaista nemaju izbora, i prinuđeni su da žive sa roditeljima. Država bi pre svega trebalo da ima na umu to da im bar obezbedi taj izbor„, podvlači Pejić.

Pomoć roditelja ili karta u jednom pravcu

Stambeno osamostaljivanje mladih u našoj zemlji, dešava se dosta kasnije u poređenju sa zapadnim zemljama, gde mladi, pokazuju podaci Eurostata iz 2021, napuštaju roditeljski dom sa 26,5 godina, što je za oko šest godina manje u odnosu na Srbiju. Ovo se, naglašava Pejić, može odraziti i na njihov kvalitet života.

„U EU zavisi od države do države, ali svakako da postoje ekonomski preduslovi se mladi ljudi ranije osamostaljuju. Naravno, treba uzeti u ozbir i kulturološki momenat za neke države članice, ali što se Srbije tiče, glavni uzrok je nedostatak finansijskih predsulova za tako nešto. Zato tek posle tridesete i mogu da razmišljaju o samostalnom i nezavisnom životu od roditelja„, podvlači naša sagovornica.

Potpuno nezavisan život prosečnog mladog čoveka u Srbiji, čak i kada se odseli iz roditeljskog doma, neretko je „nedosanjani san“, zbog čega sve češće pribegavaju odlasku iz zemlje. „Svaka druga mlada osoba u ovom trenutku želi da napusti Srbiju, a ostalih 40 odsto kaže da, iako o tome ne razmišlja u ovom trenutku, svakako ne isključuje takvu mogućnost„, ističe Pejić.

Zbog ovoga, u izveštaju se zaključuje da odlazak mladih iz Srbije iz negativnog trenda, već prerasta u pravilo.

„Ono što ih ovde demotiviše je to što ne mogu da imaju kvalitetnu mesečnu naknadu koja je, kako smatraju, dovoljna za dostojanstven život. I drugo, mladima nije važna samo plata, već i radni uslovi, pošto su često nezadovoljni time što na svom radnom mestu nemaju mogućnost da napreduju„, ističe naša sagovornica.

Dodaje da izuzetne poteškoće imaju oni koji su još uvek u procesu obrazovanja, koji se obično iseljavaju iz manjih mesta u univerzitetske gradove, kako bi nastavili svoje školovanje.

„Kada uporedimo kapacitete učeničkih i studentskih domova, možemo da vidimo da su oni vrlo nedostupni i ograničeni i da jako mali broj učenika ili studenata zapravo ima mogućnost da bude primljen. Važno je da se ovi smeštajni kapaciteti povećaju, i da se kvaliteti tih smeštaja poboljšaju, jer ni oni najčešće nisu u skladu sa onim što je potrebno mladim osobama za dostojanstven život. Ovo bi mogla da bude jedna od prvih mera koja bi za njih bila izuzetno korisna„, kaže Pejić.

Za probleme poput kasnog stambenog, ekonomskog osamostaljivanja i njihovog položaja na tržištu rada, postoje brojne mere putem kojih bi oni mogli biti rešeni, premda je za to neophodna politička volja, kao i uključenje institucija koje bi analizama pronašle najbolje moguće rešenje, ocenjuje sagovornica NIN-a.

Šta kažu mladi

• „Uspela sam da iznajmim stan, bez cimera. Ali, ovo samo prividno deluje kao potpuno osamostaljivanje jer mi je kirija 330 evra, plus troškovi, pa na kraju ostane sića za preživljavanje i onda dodaju roditelji, ali ne koju hiljadu za čokoladu, već za egzistenciju.“
• „Kao i većina mladih, razmišljam o odlasku iz Srbije u budućnosti zbog sredstava i prilika koje se pružaju, iako jako volim svoje okruženje.“
• „Mislim da ću moći da se osamostalim, ali isto tako mislim da mnogi neće, sto je nekad individualna krivica, ali i sistemski problem.“
• „Nisam uspela da se osamostalim, rekla bih čak ni delimično. Na plaćenoj sam praksi, ali taj novac mi je dovoljan samo za neke svoje dodatne aktivnosti, ne bih mogla od toga da se hranim ili platim stan.“
• „Da ne živim sa bratom na odvojenom spratu porodične kuće, potreba za selidbom bi bila velika, ali verovatno nemoguća zbog materijalnih sredstava.”
• „Nije moja želja da živim van, već neophodnost koju vidim kao moguću, ako se ovako nastavi.„