Privredni ribolov u Srbiji: Ribari zapetljani u birokratskoj mreži

Premda u poslednjih nekoliko godina zvanična statistika beleži rast broja privrednih ribara, oni tvrde da ih sada ima 4,5 puta manje u odnosu na početak ovog veka i dodaju da su do tako drastičnog pad doveli propisi koji im onemogućavaju normalan rad, ali i masovni krivolov. Da je krivolov ogroman problem saglasne su i organizacije koje izdaju dozvole za ribolov, ali po mnogim drugim pitanjima njihovi stavovi se razilaze od procena ribara.

Ribolov i uzgoj ribe su veoma značajna ekonomska grana za one koji se njima bave, ali prema podacima Privredne komore Srbije (PKS) učešće proizvodnje i ulova ribe u našem BDP-u je manje od jedan posto. Pod proizvođačima se uglavnom podrazumevaju oni koji uzgajaju ribu u ribnjacima i to su najčešće preduzeća, dok se ribolovom na rekama bave ribari. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da najveći deo domaće ribe, 76%, dolazi iz uzgoja, a ostatak otpada na ono što su ulovili privredni i rekreativni ribari.

Ovu oblast regulišu Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda iz 2014. godine i srodni propisi. Prema njima, privredni ribolov dozvoljen je samo na Dunavu, Savi i Tisi, i to ne u celom toku tih reka, već u njihovim pojedinim delovima. Dozvolu za ribolov mogu dobiti samo privredna društva ili preduzetnici koji ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom. U te uslove spadaju polaganje stručnog ispita, ograničenje koliko alata se može koristiti po jednom preduzetniku, ali i obaveza za ribare da vode evidenciju o količini ulovljene ribe.

Broj ribolovaca u Srbiji

Kada pokušate da kontaktirate preduzetnike registrovane za ribolov, gotovo svaki telefon je ugašen ili će vam vlasnik reći da se više ne bavi ovim poslom. Ipak, zvanični podaci pokazuju da je broj ribara u 2023. bio veći nego u prethodnim godinama. Prema rečima Nenada Budimovića iz Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda PKS-a, u ovoj godini je za slatkovodni ribolov registrovano 16 privrednih društava i 661 preduzetnik-ribar. Broj preduzetnika je u odnosu na 2021. porastao za 232, a u odnosu na 2020. godinu za 253. Međutim, podaci PKS-a takođe pokazuju i da je u 2006. godini na našim rekama radilo 1.051 ribolovaca.

Dragoljub Ristić, predsednik Asocijacije alasa Srbije, tvrdi da je broj privrednih ribara 2.000 godine iznosio 3.000, ali je smanjen usled penzionisanja ljudi koji su se bavili tim tradicionalnim zanatom i nezainteresovanosti mladih za ovaj posao, kao i zbog uvođenja nove regulative. „Ranije su ribari poslovali kao kooperanti u raznim zadrugama, a sada su registrovani kao preduzetnici koji svakog meseca moraju da plaćaju poreze i doprinose bez obzira na to što mogu da rade maksimalno 150 dana godišnje i što im posao zavisi od vremenskih uslova, vodostaja i migracije riba“, objašnjava Ristić.

Prema njegovim rečima, na ruku im ne idu ni visoka početna ulaganja za bavljenje ovim poslom, koja se lako popnu i do 5.000 evra. Da bi neko postao ribar potrebno je da položi stručni ispit koji košta 1.340 dinara, ali sa administrativnim troškovima ta brojka naraste na preko 3.000 dinara. Nabavka čamca i motora košta oko 2.500 evra. Sledi kupovina samolovnih, udičarskih, povlačećih, stajaćih i drugih alata, za koje Ristić tvrdi da prosečnom ribaru neće biti dovoljni jer zakon propisuje da preduzetnik može koristiti do 30 alata, a praksa pokazuje da mu je potrebno bar stotinak. Ribar, takođe, mora da plaća poreze i doprinose u iznosu od 18.000 do 30.000 dinara mesečno, u zavisnosti od toga gde lovi ribu. Pored svega toga, on mora da plati i dozvolu za privredni ribolov koja nije jeftina.

„Država je dala upravljanje vodama različitim organizacijama, među kojima su vodoprivredna preduzeća, šumske uprave, pa čak i privatna preduzeća. Od cele Evrope jedino kod nas ne postoji telo poput Agencije za ribolov koje bi se bavilo ne samo izdavanjem dozvola, već i brigom o ribljem fondu, poribljavanjem. O tome ovde niko ne misli. Ali zato ove organizacije svake godine uredno od ribolovaca naplaćuju dozvole za ribolov koje se kreću od 90.000 do 140.000 dinara”, ističe Ristić.

Da li se ulaganja u ribarenje isplate?

Ribari kažu i da su novi propisi drastično smanjili njihovu zaradu a posledično i njihov broj, dok iz Ribolovačkog saveza Vojvodine, koje izdaje dozvole za ribolov na gornjem toku Tise, tvrde da je ribolov unosan posao.

„Ako ste dobri u ribolovu, godišnju dozvolu i većinu drugih troškova možete da pokrijete bez problema za mesec do dva meseca“, tvrdi Marija Trivunčević, v.d. direktora u ovom savezu. Dodaje da u gornjem delu Tise peca 14 registrovanih ribara, koji su u 2021. izvadili ukupno 50.407 kilograma ribe. „To je proprilična količina, posebno ako se uzme u obzir da oni ne beleže uvek baš svaku ribu koju izvade. Mi procenjujemo da je količina ulovljene ribe zapravo znatno veća”, kaže Trivunčević. Dodaje da o tome da li je privredni ribolov isplativ najbolje govori činjenica da svake godine bude popunjen maksimalni broj ribara predviđen programom upravljanja.

Visina zarade ribara pak ne zavisi samo od količine upecane ribe, već i od njene vrste, kao i od sposobnosti ribara da je prodaju. Prema rečima naše sagovornice, njihovi najčešći kupci su tržnice, ribarnice i ugostiteljski objekti.

Najveći problemi privrednog ribolova

Ribari i organizacije koje izdaju dozvole su ipak saglasni oko jednog – da je najveći problem u ovoj oblasti krivolov. Pre svega zato što nema dovoljno ribočuvara, a i tamo gde ih ima oni ne uspevaju da otkriju sve ribokradice koje su dobro organizovane i operišu u ekipama. No, i kada ih ribočuvari otkriju, krivolovci obično ne budu primereno kažnjeni. Iako zakon predviđa kazne u visini od 5.000 do 150.000 dinara, sud im najčešće naloži da plate maksimalno 20.000 dinara. Zato ribari tvrde da se krivolov isplati.

U PKS procenjuju da krivolov i krađe iz ribnjaka imaju udeo na tržištu ribe od 20% do 30%. Marija Trivunčević iz Ribolovačkog saveza Vojvodine pak misli da, generalno, u Srbiji, na jednog uhvaćenog krivolovca dolazi bar deset onih koji su promakli ribočuvarima. „Oni nanose veliku štetu ribljem fondu ne samo zbog svoje brojnosti, već i zbog načina na koji love, na primer strujom, što izaziva uginuće ogromne količine ribe“, navodi Trivunčević.

Na pitanje kako rešiti ovaj problem, ribari već imaju odgovor. Dragoljub Ristić smatra da bi krivolov mogao da se zaustavi kada bi se uvela striktna obaveza za otkupljivače ribe da traže dokaze o njenom poreklu. Tako nešto već postoji, ali se ne sprovodi onako kako bi trebalo, tvrdi Ristić i pojašnjava: „Registrovani ribari su u obavezi da vode dokumentaciju o količini ulovljene ribe i da je predaju nadležnom ministarstvu jednom godišnje. Taj svoj dokaz o ulovu takođe daju i kupcima, međutim često se dešava da oni otkupe samo deo ribe od pravih ribara a ostatak ‘na crno’, pravdajući kupovinu od krivolovaca papirima koje su im izdali preduzetnici“. Naš sagovornik primećuje da na našim pijacama ribu prodaju i oni koji su registrovani kao ribari, ali ne poseduju ni čamac niti bilo šta što je potrebno za ribolov. Po njegovom mišljenju, njima je registracija samo paravan za kupovinu ribe od ribokradica i njenu slobodnu prodaju.

Ristić naglašava da pravi ribari nikada ne bi na takav način lovili pre svega iz poštovanja koje gaje prema reci, te da se krivolovom bave samo oni koji vole novac a ne ribu. Dodaje da nisu uvek pošteni ni rekreativni pecaroši: „Mislim da se od 70.000 rekreativaca, koliko ih ima u našoj zemlji, samo 10% do 15% pridržava principa ‘uhvati i pusti’. I njima je propisano koliku količinu ribe smeju da izvade iz reke, ali neki od njih love više, izmišljajući kreativne načine da okolini ‘zamažu oči’. Na primer, uhvaćenu ribu bace u kantu za smeće pa nastave da pecaju, a zatim, kada krenu kući sa svojim dozvoljenim ulovom, svrate do kante, izvade bačenu ribu i ponesu i nju“.

Sve navedeno, kao i uvoz jeftine ribe iz najzagađenijih reka sveta, loše utiče na položaj domaćih ribara, zaključuje Ristić. Međutim, njihova situacija mogla bi se popraviti ako bi država, osim bavljenja navedenim problemima, dozvolila da ribari love i u jezerima. Korist bi imali i ribari i jezera, jer su neka od njih prenaseljena određenim vrstama poput tolstolobika koje, kada ih ima previše, zagađuju vodu.

Premda u poslednjih nekoliko godina zvanična statistika beleži rast broja privrednih ribara, oni tvrde da ih sada ima 4,5 puta manje u odnosu na početak ovog veka i dodaju da su do tako drastičnog pad doveli propisi koji im onemogućavaju normalan rad, ali i masovni krivolov. Da je krivolov ogroman problem saglasne su i organizacije koje izdaju dozvole za ribolov, ali po mnogim drugim pitanjima njihovi stavovi se razilaze od procena ribara.