Ribarstvo u Srbiji u krizi

Poslednjih godina proizvođači ribe u Srbiji upozoravaju na izuzetno težak položaj u kojem su se našli. Mnogi ribnjaci nisu uspeli da prežive koronu i namete države. Od desetak velikih šaranskih ribnjaka koji su postojali pre deceniju i po, danas samo tri posluju u punom kapacitetu, piše RTS.

“Proizvodnja na Ribnjaku ‘Sutjeska’ se poslednjih desetak godina ustalila na nekih 1.000 tona različitih šaranskih vrsta riba, kao i različitih uzrasnih kategorija. Pre tog perioda proizvodnja je varirala i bila na dosta nižem nivou”, kaže Vidak Milošević, direktor tog ribnjaka.

“Čak 90 odsto proizvodnje plasiramo na domaćem tržištu, a deo ribe izvozimo u Bosnu i Hercegovinu i Severnu Makedoniju. Vrata Evropske unije su nam ‘zatvorena’ jer svi viškovi sa tih tržišta završavaju kod nas. Naime, države, u tom slučaju izvoznice, imaju stimulativne mere za izvoz ribe i mi kao proizvođači smo vrlo često u svojoj državi nekonkurentni inostranom proizvodu, za koji čvrsto tvrdim da ne može da parira srpskom šaranu po kvalitetu”, navodi sagovornik RTS-a.

Skromni iznos prelevmana je, kaže, jedina zaštitna mera države prema domaćem šaranu. Uz to, pitanje je dana kada će biti ukinut. Prema njegovim rečima, stanje u ribarstvu Srbije je poražavajuće.

“’Stimulativne’ mere u iznosu od 10 dinara za kilogram prodate ribe su premale. Samim tim nam ne daju prostora da „igramo“ sa nižom cenom na tržištu. Da ne pominjem da nisu isplaćene za prethodne dve godine. I na to bih dodao da nam bar 30 odsto iznosa koji tražimo bude obustavljen, jer pojedini kupci nisu upisani u privredni registar, a mnogi od njih su davno podneli zahtev za to”, objašnjava Milošević.

Šaran se, dodaje, u Srbiji smatra skupim.

“To se može reći ako se poredi sa oslićem, vijetnamskim somom i sličnim vrstama ribe koje mu zbog niže cene preotimaju tržište. Poređenje našeg svežeg šarana sa pomenutim vrstama, bila bi uvreda. Ali, nažalost, u većini slučajeva, cena diktira tražnju”, kaže sagovornik.

Šaran se proizvodi od larve do konzuma dve ili tri godine, u zavisnosti od sistema poizvodnje, a troškovi su svake godine izuzetno visoki.

“Tu su obaveze prema Pokrajinskom sekretarijatu i Vodama Vojvodine, koje su daleko iznad svih u regionu. Po dva osnova mi godišnje za to izdvajamo više od 12 miliona dinara. Imamo izuzetno velike štete od kormorana i ostalih predatora, bez ikakve naknade od strane države. U poslednje vreme sve veći problem su krađe. Ribu više ne krade sirotinja da bi preživela, to je sada ozbiljan ‘biznis’”, ističe direktor ribnjaka u Sutjesci.

Borba sa ribokradicama je, objašnjava, blizu one sa vetrenjačama.

“Troškovi opreme u koju ulažemo su ogromni. Osmatračnice, termovizije, vozila, dronovi, preko 20 ljudi uključeno u čuvarsku službu… I kada lopovi budu uhvaćeni na delu, tužilaštvo zataji. Verujte, krađa ribe u Srbije je ozbiljan organizovani kriminal. Ako državni organi to ne prepoznaju, ne smeši nam se svetla budućnost”, kaže Milošević.

“Što se tiče borbe sa predatorima, za velikog vranca – kormorana imamo kvote za odstrel, koje su recimo 1% od broja koji se nalazi na ribnjacima, bez imalo preterivanja. Vidra je strogo zaštićena vrsta. Ne postoje nikakve naknade za štete od predatora, dok je to prisutno kod zemalja u okruženju”, dodaje 0n.

Ribarstvo je, takođe, i grana stočarstva koja nema ustanovljeno uslovno grlo.

“Zbog toga ne možemo da konkurišemo za zakup državnog zemljišta i da smanjimo troškove proizvodnje, jer bismo sami proizvodili hranu za ribu. To traje godinama i nikako da se pomerimo sa mrtve tačke”, ističe Milošević.

Proizvodnja pastrmke u Srbiji, jedna riba po glavi stanovnika

Da se proizvodnja ribe u Srbiji iz godine u godinu smanjuje potvrđuje i Aleksandar Stajčić, direktor DTD Ribarstvo.

“Proizvodnja šarana je na rekordno niskom nivou, ali nažalost zbog visokih maloprodajnih cena ta količina bi trebalo da podmiri potrebe za šaranom tokom posta i praznika. Što se tiče proizvodnje pastrmke ona je na godišnjem nivou tolika da svaki stanovnik Srbije može da pojede jednu ribu. To znači da sve ostale količine pastrmke uvozimo”, kaže Aleksandar Stajčić, direktor ribnjaka iz Bačkog Jarka.

“Naša firma održava nivo proizvodnje koji ima dugo godina. Čak smo je povećali za 10 ili 15 posto. Nažalost, mnogi ribnjaci su ugašeni u proteklih 4-5 godina, među kojima je i najveći ribnjak u našoj zemlji, ribnjak Ečka. Ne rade više ni ribnjaci u Svilojevu, Novom Kneževcu…”, dodaje sagovornik.

Organizovane krađe i troškovi proizvodnje, ističe, ugrožavaju ribarstvo u Srbiji.

“Tu, pre svega, mislim na poskupljenje struje, podizanje plata radnicima… Nisu samo plate problem, već i nedostatak kvalitetne radne snage. Ljudi nisu zainteresovani da rade u ovoj branši. Imamo izuztno visoke naknade za vodu. Sve to su dažbine koje su u odnosu na dažbine koje imaju ribnjaci u državama u okruženju neuporedivo više. To znači da mi moramo da ulažemo dodatna sredstva u obezbeđenje ribnjaka, osavremenjavanje proizvodnje”, kaže Stajčić.

“Trudimo se da naša proizvođačka cena bude na nivou proizvođačke cene nekih susednih zemalja, ali te zemlje dobijaju indirektnu pomoć za održanje biodiverziteta, za održanje vodenih površina. Sve to kada se uzme mi smo u inferiornom položaju u odnosu na zemlje Evrope i okolne zemlje u proizvodnji šarana”, naglašava sagovornik RTS-a.

Dosta povoljnija situacija od proizvodnje ribe jeste u proizvodnji hrane za ribu.

“DTD Ribarstvo je jedan od dva proizvođača hrane za ribe u Srbiji i u tom delu smo nešto uspešniji. Izvozimo našu hranu u okolne zemlje, tako da imamo to neko tržište koje je šite od teritorije Srbije. I tu uspevamo da održimo i količinu i kvalitet”, navodi Stajčić.

Period kovida ugrozio proizvodnju ribe u Srbiji

Pre petnaestak godina ribnjaci su zauzimali više od 12.500 hektara u Srbiji, a sada svega oko 5.500. Sa velikim problemima ribnjaci su se suočili tokom kovida.

“U to vreme je u okruženju, recimo Mađarska, otkupila sve viškove ribe, Bugarska i Hrvatska su izdvojile ogromna sredstva da pomognu svojim ribarima. Inače, taj odnos prema konzumiranju šarana je specifičan i to smo osetili na našoj koži. Kada je prestalo da bude slavlja, okupljanja, daća, sahrana to je ugrozilo našu proizvodnju. Viškovi su ostali po zimovnicima tj. ribu smo morali da vraćamo u proizvdnju u četvrtu godinu, što je pogubno iz tehnoloških razloga. Nastale su bolesti, uginuća”, objašnjava Krum Anastasov, predsednik grupacije za ribarstvo PKS i direktor ribnjaka “Kapetanski rit”.

“U okruženju svi koji se bave šaranskim ribarstvom imaju mnogo bolji položaj od nas. Pričamo o ribnjacima u Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Češkoj koji su nam konkurenti i koji imaju značajno više podsticaja što iz nacionalnih, što iz evropskih fondova. Njihova prednost je i da ili ne plaćaju vodoprivredne doprinose koji su izuzetno visoki ili ih plaćaju 7-8 puta manje nego mi”, kaže direktor ribnjaka u Kanjiži.

Sagovornik upozorava da je potrošnja ribe u Srbiji izuzetno mala. Kultura jedenja ribe kod nas je na dosta skromnom nivou i uglavnom je sezonskog karaktera. Šarana, soma, pastrmku najviše trošimo u vreme posta, pogotovo za Svetog Nikolu i Badnji dan.

“Građanin Srbije godišnje pojede tek nešto više od tri kilograma ribe. U Evropi je to 22 kilograma, a u Japanu čak 60-70 kilograma godišnje. Slatkovodno ribarstvo kojim se mi bavimo u Srbiji proizvodi godišnje između 6.000 i 7.000 tona ribe i to se potroši na domaćem tržištu. Jako mala količina ide u izvoz i to u zemlje u našem okruženju, ali koje nisu članice EU”, navodi Anastasov.

“Što se tiče količina koje uvozimo, godišnje je to i do 85 posto potreba za ribom. Tu mislim na smrznuti program, konzerviranu ribu i program na ledu”, dodaje on.

Prednost domaće ribe u odnosu na uvoznu

Naglašava da domaći proizvođači potrošačima nude jednu od najzdravijih riba.

“Iako je šaran izvikan kao da je masnija riba, to uopšte nije tačno. Naša proizvodnja prolazi rigorozne kontrole. Mi smo država koja zabranjuje GMO, u proizvodnji za hranu za ribe je zabranjeno i ne koristi se mesno-koštano brašno. Rezultati analiza mesa ribe pokazuju da imamo izvanredan odnos aminokiselina tj. masti i da je prisustvo pesticida, herbicida, teških metala ispod svih normiranih referentnih vrednosti”, navodi prdsednik grupacije za ribarstvo u PKS.

“Naši građani treba da znaju da je srpski šaran kvalitetan i zdrav. Za ribu koju uvozimo ne mogu to da kažem. Verovatno tu postoje analize prilikom uvoza, ali, ipak, uvezena riba podrazumeva smeštaj, smrzavanje, glaziranje”, kaže sagovornik.

Ribarstvo je, podseća, povezano sa ratarima koji proizvode hranu za ribu, sa fabrikama koje prave ekstrudiranu hranu, sa ribarnicama koje prodaju ribu, sa prerađivačkim kapacitetima. Tu se svuda zapošljavaju naši ljudi. I to je još jedan od razloga zašto bi ovu granu poljoprivrede trebalo razvijati. A potencijala i te kako ima.

“Mi, posebno u Vojvodini, imamo dosta tog neplodnog zemljišta, pustara. To je deo oko Tise i deo Banata gde na vodotocima reke možemo da izgradimo ogromna vodena ogledala u smislu ribnjaka koji mogu da budu potencijal za proizvodnju. Posle taj šaran može da ode na neka druga tržita. Zašto država nema majčinskih odnos prema nama, ne znam”, navodi Anastasov.

“Primera radi, Crna Gora koja ima oko 650.000 stanovnika i ima malo ribarstvo iako ima more, u Ministarstvu poljoprivrede za oblast ribarstva ima 12 zaposlenih. U našem ministarstvu za ribarstvo je zaduženo “pola” čoveka, jer on ima i druga zaduženja. Znači, u resornom ministarstvu nemamo nijednog čoveka koji se bavi isključivo ribarstvom. Odatle treba da se krene u rešavanje problema”, objašnjava sagovornik.

Subvencije od 10 dinara po kilogramu proizvedene i prodate ribe su više nego skromne.

“Ako uzmemo da je danas maloprodajna cena ribe oko 700 dinara, taj podsticaj bi trebalo da bude bar u visini PDV-a tj. 70 dinara, jer to stimuliše ribare za veću proizvodnju”, kaže Anastasov.

Za pohvalu je, ističe, to što Pokrajina izdvaja novac za rekonstrukciju postojećih i izgradnju novih ribnjaka. Iako to nisu velika sredstva, proizvođačima ribe svakako mnogo znače.

Stručnjaci upozoravaju da je sve manje tehnologa koji se bave ovom proizvodnjom. Budući da se ribnjaci gase, fakulteti nemaju interes da školuju taj kadar, jer po završetku studija ti ljudi nemaju gde da se zapošljavaju.