Slobodno vreme: nagrada, luksuz ili pravo

Takozvani bumeri, generacija rođenih između 1946. i 1964. godine smatraju da je slobodno vreme nagrada posle odlaska u penziju. Generacija Iks, rođeni u periodu od 1965. do 1980. godine, počinju da shvataju da je vreme luksuz, a za razliku od njih, mladi rođeni krajem prošlog veka stavljanje radnih zadataka na stend-baj režim, bar na kratko, tretiraju kao obavezni deo života koga ne nameravaju da se odreknu zarad posla ili veće zarade.

Značajno drugačiji pogled na slobodno vreme imaju pripadnici generacije Zed i Alfa. Za njih slobodno vreme nije dodatak već osnova i ne pitaju već zahtevaju slobodno vreme.

Kako navodi Jelena Jevtović iz Unije poslodavaca ove razlike su vidljive i u praksi, što je logično, s obzirom na to da su ove generacije odrastale u različitim društveno-ekonomskim i tehnološkim okolnostima.

„Kako se vreme menjalo, tako su se i s jedne strane i potrebe poslodavaca menjale, a s druge strane i sami zaposleni, odnosno kategorije zaposlenih u smislu vrednovanja ovih ili onih stvari. S obzirom na situaciju kakva je sada na tržištu rada, da nam nedostaje radna snaga, poslodavci se maksimalno trude, u skladu naravno sa svojim mogućnostima, da izađu u susret različitim zahtevima“, dodaje gošća Jutarnjeg programa.

Uvreženo je mišljenje da bumeri vreme odmora doživljavaju kao vreme slabosti i stalno imaju potrebu da još nešto dodatno urade posle posla. Psiholog Jovana Stojković napominje da ima ljudi koji su prosto navikli tako da funkcionišu i osećaju se manje vrednim ako ništa ne rade.

„Dosta ljudi i zaboravi da je taj odmor zapravo dobar, a odmor može biti šetnja, provođenje više vremena sa decom i tako dalje. Dok je za generaciju Alfa to potpuno drugačije“, napominje Stojkovićeva.

Generaciji bumera nedostaje fleksibilnost i opuštenost, koju pak generacija Alfa možda ima i previše, dodaje psiholog, što je potpuno druga krajnost. Alfa generacija želi da brzo i mnogo zaradi, a da što manje radi, i često se bore sami sa sobom zbog takvih nerealnih ciljeva, dok je generacija bumera daleko realnija.

Da li je radnik koji ne zna za predah prvi izbor poslodavaca

Činjenica je da svaki poslodavac ceni produktivnost i rezultate, napominje predstavnica Unije poslodavaca. Ali na duže staze, da bi radnik bio produktivan i imao rezultate, mora da bude i odmoran.

„Naš zakon predviđa tu obaveznu pauzu od 30 minuta u toku dana. Ali na duže staze ljudi koji se ne odmaraju, brzo pregore. I onda jednostavno ne mogu dugoročno da budu korisni ni sebi, ni poslodavcu“, dodaje Jevtovićeva.

Starije generacije su se hvalile činjenicom da za 35 ili 40 godina radnog staža nisu imali dan bolovanja i da su koristili godišnji odmor samo koliko je zakonski bilo propisano. Međutim, treba imati u vidu da je nekada radno vreme uglavnom bilo od 6 do 14 ili od 7 do 15, napominje psiholog Jovana Stojković.

„Sad je prvo to radno vreme, potpuno pomereno. Radi se od 9 do 17-18. Ti ljudi kada dođu kući, sačekaju ih mala deca, oni provode sa decom svega dva do tri sata. I tu se izgubi ta nit njihovog ličnog zadovoljstva, i baš zbog toga dolazi do sagorevanja“, objašnjava Stojkovićeva.

Da li je rešenje četvorodnevna radna nedelja

Jedno istraživanje socijalnih psihologa je pokazalo da će zaposleni biti više motivisani za rad ukoliko dobiju jedan slobodan dan, nego ukoliko dobiju povišicu plate za nekoliko procenata, navodi RTS.

Jelena Jevtović napominje da se o četvorodnevnoj radnoj nedelji već izvesno vreme razmišlja, a već postoje neke firme koje su to uvele. Ali mora se imati u vidu da je nemoguće uvesti u svim sektorima, jer to zavisi od prirode posla i organizacije.

„Imate dosta IT kompanija u Srbiji koje su to uvele. Čak su njihovi predstavnici govorili za razne medije da se sa aspekta isplativosti, njima to isplati, ali ne možete očekivati da u sektorima gde postoji proizvodna linija, gde imaju neke karike da se radi četiri dana, a tri ne radi“, naglašava Jelena Jevtović, predstavnica Unije poslodavaca.