Pedesetpetogodišnja Ljiljana iz Valjeva radi pola života, a upisanog staža ima tek oko sedam godina.

Ne ide u Penzioni fond da proveri podatke da se ne bi, kaže, razočarala „do besvesti“.

Osim što je radila neprijavljena, bez ugovora o radu, uglavnom je radila za minimalac.

„Odrekli smo se svega, da bismo imali za osnovne potrebe“, kaže Ljiljana za BBC na srpskom.

Minimalna zarada je ove godine između 33.000 i 35.000 dinara, a varira zavisno od broja radnih sati u mesecu.

Ljudi koji primaju toliko uglavnom nemaju ni za osnovne potrebe, jer je minimalna potrošačka korpa za april 2022. koštala bar 8.000 dinara više – 43.198,71 dinara, a cene rastu.

Minimalna cena rada utvrđuje se zakonom i predstavnici Vlade Srbije najavili su da će ona biti povećana, posle pregovora sa sindikatima i poslodavcima.

Rok za to je 15. septembar.

Ljiljana živi sa sinom u suterenu, u jednosobnom stanu sa starim nameštajem.

I on radi za minimalnu zaradu u lokalnoj fabrici stranih vlasnika.

Zajedno, njih dvoje primaju otprilike jednu prosečnu mesečnu zaradu u Srbiji koja iznosi oko 73.000 dinara.

Oni su među 350.000 ljudi u Srbiji, koji po zvaničnoj statistici, primaju minimalac.

Ljiljana nikad nije bila na letovanju.

Nije bio na moru ni njen sin od 33 godine, koji često radi dva posla – nekad zbog para, nekad i zbog nedostatka vremena.

„Kad na jednom poslu ima odmor, mora da radi na drugom mestu, a najviše iz finansijskih razloga“, kaže Ljiljana.

Razgovaramo dok kuva ručak, a priča na stari telefon marke alfa „na dugmiće“.

Ono što i sin i ona „žele više od svega jeste da imaju sopstvenu kuću“, jer su već decenijama podstanari.

Četvrt veka slabo plaćenih poslova

Tokom proteklih 25 godina, Ljiljana je radila u pekari, mesari, ćevabdžinici, fabrici voćnih proizvoda i sokova i na mnogim drugim mestima, gde je nekad primala i 15.000 dinara.

Nikad nije bila zaposlena za stalno, čak ni u hladnjači u kojoj je provela 5,5 godina.

„Radiš neprijavljen i maltretiran kao životinja.

„Radiš nekad osam, nekad dvanaest sati, subota, nedelja, sve je bilo isto plaćeno kao ponedeljak“, kaže ona opisujući pogon u okolini Valjeva u vlasništvu domaćih preduzetnika.

Šefovi su joj, priča, neretko bili neškolovani, a neprijatni.

„Oni se iživljavaju na tebi da bi se dokazali gazdi da su u pravu i da mogu sve da postignu, ali preko tuđih leđa“, kaže Ljiljana.

Da bi joj započeo radni dan, oblačila je futrovano – debelo odelo, dvoje ili troje čarape obuvala u radne cipele, koje, priča, ko ima sreće dobije, ko nema – kupuje sam.

Sami su kupovali i rukavice i kape i svaki dan ih nosili.

„Iako je napolju 40 stepeni, tako se obučeš da uđeš u hladnjaču da radiš.

„Posle izvesnog vremena te izvedu napolje na terasu na prepakivanje i u tom odelu radiš, retko kada ti dozvole da skineš jaknu, ali opet ostaješ u dukserici“, opisuje ona kako se i smrzavala i znojila svakodnevno.

„Budeš mokra skroz, da ti kaplje s tebe voda, mokra majica, mokro sve.

„Kad se završi prepakivanje, a može da traje i po tri, četiri sata, jer su tone voća u pitanju, kad se vraćaš unutra samo obučeš jaknu i onako mokar ulaziš i staješ za traku da prebiraš voće.“

Toalet je bio van hale – udaljen 50 do 70 metara, ka šumi.

Gotovo sve kolege su se od takvih radnih uslova porazboljevale, dodaje, ali su bili prinuđeni da rade.

Tokom leta, kad je sezona voća nisu imali nijedan slobodan dan od početka juna do 13. septembra.

I tada je radila za minimalnu cenu rada, iako po tonama voća koje su obrađivali smatra da je ta firma poslovala dobro.

Šta je minimalna cena rada?

Pravo na minimalnu zaradu propisuje se Zakonom o radu.

Ukoliko zaposleni radi puno radno vreme i ostvaruje standardni radni učinak, poslodavac je dužan da mu isplati najmanje minimalnu zaradu.

Minimalna cena rada za narednu godinu se objavljuje najkasnije do 15. septembra tekuće godine.

Po Zakonu o radu, minimalna zarada može da se isplaćuje samo šest meseci, posle čega je poslodavac dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate „minimalca“.

Ipak, za najjednostavnije poslove koji ne zahtevaju kvalifikacije, poput spremačica u školama, domovima zdravlja i bolnicama, često se dobija minimalna zarada.

„Minimalna zarada je po Zakonu o radu izuzetak i ne može da bude isplaćivana ukoliko ne postoji odluka poslodavca da postoje poteškoće u poslovanju.

„Nijedna javna služba nema poteškoće u poslovanju, a isplaćuje te ljude u nivou minimalne zarade, zajedno sa regresom i toplim obrokom“, izjavila je ranije Sarita Bradaš za BBC.

Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade, navodi se u Zakonu o radu.

Ko može da radi za minimalac?

Prema pisanju sajta Radnik.rs, minimalna cena rada primenjuje se samo na radno angažovanje po osnovu ugovora o radu.

Ukoliko zaposleni radi po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, minimalna plata za njega „ne važi“.

Republički zavod za statistiku utvrđuje broj zaposlenih u Srbiji, uzimaju se u obzir i zaposleni koji rade po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima.

Traženje posla u pedesetim

Ljiljana je posao u hladnjači napustila jer nije mogla više da izdrži, ni psihički, ni fizički.

Onda je godinu dana pokušavala da nađe novi posao.

„Ideš na biro, stalno kao ludak.

„Gde god odeš oni te pitaju ‘koliko imate godina? Morate videti nešto drugo, znate mi primamo mlađeg'“, opisuje Valjevka.

Pošto je ona dala otkaz, nije imala pravo ni na naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje, ni na zdravstveno osiguranje i „knjižicu“.

„Srećom, ne idem po lekarima“, kaže ona.

Završila je samo osnovnu školu, jer roditelji nisu bili u mogućnosti da je školuju.

Ipak, za sebe u šali kaže da ima „životni ekonomski fakultet“, pošto decenijama unazad uspeva da sastavi kraj s krajem.

Srećna je što je u stranoj firmi pre osam meseci konačno uspela da nađe posao.

I danas joj je plata približno 35.000 dinara, ali joj je sad, kaže, najbolji deo karijere, jer ima ugovor o radu na određeno vreme i pristojne uslove za rad.

„Ovo je prvi put u životu da se osećam da se prema meni ophode kao prema čoveku. Na primer, kad ti dođe direktor da kaže ‘dobar dan’, dok te u drugim preduzećima gledaju s visine.

„Radim od ponedeljka do petka, svaki vikend slobodan, a kad radimo subotom, to se posebno plaća“, opisuje Ljiljana sopstveni doživljaj prijatnog radnog iskustva.

Da će životni standard ljudi u takvoj situaciji da se popravi, predstavnici vlasti često najavljuju.

Prvi korak su pregovori sa poslodavcima i sindikatima o povećanju minimalne cene rada.

Ministar finansija Siniša Mali najavio je da će ona biti povećana najmanje za 13 ili 14 odsto.

Minimalna cena rada određuje se za jedan radni sat i za 2022. godinu iznosi neto 201,22 dinara.

Povećanje od 13 ili 14 odsto značilo bi da se cena radnog sata poveća za 26 ili 28 dinara.

„Danas je minimalac 300 evra, a cilj nam je da ne bude ispod 340 evra naredne godine.

„S obzirom da je minimalna zarada 2012. iznosila oko 15.000 dinara, a da sledeće godine neće biti ispod 340 evra, to je ogroman korak napred koji pokazuje da je u fokusu politike radnik, kome treba što više unaprediti životni standard“, rekao je Mali u junu 2022. godine.

Ideja minimalne cene rada je da se obezbedi makar minimalna potrošačka korpa, što već godinama nije slučaj, kaže ekonomista Saša Đogović.

I predstavnici sindikata su to tražili u više navrata.

„Nažalost, to kod nas nije slučaj i kako inflacija raste posebno u cenama hrane, energenata, vidimo da su tu visoki troškovi.

„Nema nijednog segmenta života gde postoji stagnacija ili smanjenje cena“, kaže Đogović.

Porast cena usled inflacije Đogović poredi sa erupcijom, što direktno utiče na novčanike.

„U razvijenom svetu, minimalna zarada sigurno pokriva minimalnu potrošačku korpu i egzistencijalne izdatke, pri čemu su tamo izdaci za hranu znatno niži.

„Što je društvo siromašnije, to su izdaci za hranu viši“, ocenjuje on.

U razvijenim zemljama, prosečno domaćinstvo za hranu izdvaja oko 20, a u Srbiji 40 odsto sredstava.

Prosečna potrošačka korpa u Srbiji za mesec april 2022. iznosila je 83.633,02 dinara, a prosečna zarada bez poreza i doprinosa – 73.012 dinara.

Prosečna potrošačka korpa podrazumeva, između ostalog, troškove hrane i pića, stanovanja, komunalija, odeće, obuće, transporta, obrazovanja, kao i rekreacije, kulturnih dešavanja i hotela i restorana.

Najveći deo tog kolača, 39,2 odsto odlazi na hranu, a skoro petina na stanovanje, pokazuju zvanični statistički podaci za Srbiju.

„Kod nas se razmišlja od danas do sutra, više je to jedna vrsta preživljavanja, dok na Zapadu razmišljaju i o obrazovanju i kulturi, kao nadogradnji kvaliteta života.

„Nije im važno samo da se jede, pije, ima struje i grejanja“, kaže Đogović.

Kako je u regionu?

Agencija EU za statistiku Evrostat beleži minimalne zarade zemalja u Evropi u bruto iznosima, ne odbijajući poreze i doprinose.

Prema podacima za kraj 2021, minimalac u Srbiji je iznosio 401 evro.

To je negde na sredini u odnosu na zemlje u regionu.

U Hrvatskoj je minimalna zarada 623, Mađarskoj 541, a Crnoj Gori 532 evra.

Manje od radnika u Srbiji primaju u Severnoj Makedoniji – oko 360 evra, Bugarskoj 332, a u Albaniji 248 evra.

Kada je reč o članicama Evropske unije, najveća minimalna plata je u Luksemburgu i iznosi 2.256 evra, što je gotovo 5,5 srpskih minimalaca.

U Sloveniji je minimalac 1.074 evra.

Tetkice na minimalcu, bez prava na regres i topli obrok

Tetkice i zaposleni na mestu pomoćnog osoblja u školama u Srbiji, koji primaju minimalac, nemaju pravo na dodatni iznos na ime toplog obroka i regresa za godišnji odmor pošto im je on – sadržan u koeficijentu za obračun plate, objavio je u odluci Vrhovni kasacioni sud.

Taj koeficijent ne dobacuje ni do minimalne cene rada, pa im država dotira do punog iznosa zakonskog minimuma.

Dve godine ranije, isti sud je, po istom osnovu tvrdio suprotno – da u minimalnoj zaradi nikako ne može da bude sadržana bilo koja druga naknada.

Zakon o radu predviđa da zaposleni ima pravo na različite naknade troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu: i to za dolazak i odlazak sa rada (markica za prevoz), ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz; naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i u inostranstvu, za smeštaj i ishranu tokom boravka na terenu, kao i za ishranu u toku rada (topli obrok) i za korišćenje godišnjeg odmora (regres).

Redovnih 315 evra ‘najbolji period’

Novosađanka Jasmina već deceniju radi u privatnoj firmi koja pruža usluge čišćenja.

Posle višegodišnje borbe, zaposleni su se konačno izborili da primaju redovnu platu koja ne kasni i uključuje regres i topli obrok.

Sve zajedno, mesečna primanja joj se kreću oko 315 evra i ima ugovor o radu za stalno.

„Ovo je sad najbolji deo, bilo je pre čekanja, novi vlasnik daje uredno platu i dobar je prema nama.

„Ali teško je živeti sa 37.500 dinara“, kaže Jasmina.

Ona živi sa suprugom i jednim sinom, drugi sin se osamostalio.

Muž ima privatnu građevinsku firmu i bolja primanja, ali zavise od sezone.

„Uspemo da odvojimo za hranu i komunalije, hvala Bogu nisam nikom dužna“, opisuje Jasmina.

I ona bi želela deci da obezbedi stan, a od plate to „nikako ne može“, ni sa kreditom.

Od 56 godina života, ima nepunih 17 godina staža.

Učila je srednju poljoprivrednu školu, smer hortikultura, ali je napustila nekoliko meseci pre kraja četvrtog razreda.

Na pitanje kolika plata bi joj bila dovoljna da samostalno živi u Novom Sadu skromno odgovara „do 50 hiljada, plafon 60.000″.

Šta dalje?

Sve levo orijentisane partije u vladajućoj većini trebalo bi da se zalažu za to da oni koji dobijaju minimalnu cenu rada imaju za osnovne potrebe, smatra Saša Đogović.

„Iako imate nominalni rast penzija i plata, rastom inflacije su one pojedene“, kaže ekonomista.

Inflacija je u maju u Srbiji prekoračila 10,4 odsto.

„Socijalno odgovorna država treba da razmišlja o tome da na održiv način obezbedi izlazak iz ove globalne ekonomske krize.

„Zahvaljujući povećanim cenama, država dobija veće prihode od PDV-a i taj deo sredstava može da se iskoristi za ljude sa minimalnom zaradom“, kaže stručnjak sa Instituta za tržišna istraživanja.

Kao primer populizma navodi „helikopter pare“ 100 evra i 20.000 dinara koje su deljene svim penzionerima i mladima, a ne samo posebno pogođenim ili nezaposlenim.

Taj potez vlasti poredi sa „bacanjem prašine u oči“.

„To govori da vlast potkupljuje ovo biračko telo sejući atmosferu da brinu o nama.

„Socijalna neodgovornost se uvija u oblandu odgovornosti“, ocenjuje Đogović.

Ruska invazija na Ukrajinu može izazvati promene i na globalnom tržištu i očekuje se da će povećati i cenu struje i gasa za grejanje.

Naredna zima će biti novi izazov za Ljiljanin kućni budžet.

Ona ga planira dan za danom, kako kaže „rastežući do kraja meseca“, a troškovi i inače porastu u zimskim mesecima kad treba kupiti drva i platiti struju za grejanje.

Hranu kupuje u velikim marketima, kad su akcije i sniženja, jer je jeftinije nego na pijaci.

„Kako vidim, većina je u takvoj situaciji.

„Političari pričaju jedno, a stvarnost je sasvim drugačija“, kaže Ljiljana.