Svake godine u Srbiji pogine skoro 50 radnika, invalidi rada zaboravljeni i od društva i od države

Prošle godine u maju na snagu je stupio Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Advokat i ekspert za radno pravo Nikola Panjković za N1 kaže da je izmenama i dopunama tog zakona uvedena obaveza za svakog poslodavca, nevezano za oblast rada kojom se bavi, da svakog radnika osigura za slučaj da dođe do smrti na radnom mestu, do teškog invaliditeta, odnosno nesposobnosti za rad, a može dodatno da ih osigura i za slučaj da dođe do nekih lakših povreda.

Poslodavcima je međutim ostavljen rok od dve godine da se prilagode zakonu, pa radnici i dalje nisu zadovoljni.

„Pretpostavljam da većina poslodavaca drži olako taj rok od dve godine i nemaju obavezu sada nešto da urade na brzinu, već drže da imaju do 2025. godine rok da sprovedu u delo ta osiguranja svojih zaposlenih. Znam dosta firmi koje jestu osigurale svoje zaposlene, ali mislim da je tu najbitnije osigurati ove zaposlene koje rade na nekim teškim poslovima i nekim visokorizičnim poslovima. Dakle, mnogo je veća šansa da se povredi neko kad radi na visokorizičnom poslu, nego neko ko sedi u kancelariji i radi za računarom. A visokorizični poslovi su poslovi u građevinarstvu, ali tu nailazimo na drugi problem – da konkretno u građevinarstvu, ljudi mahom rade na crno. Da li potpuno na crno, da nisu apsolutno ni prijavljeni, da nemaju status zaposlenog, ili su eventualno prijavljeni na neki minimalac, čisto da im ide neki staž, da imaju osiguranje i zdravstveno i penziono, a sve ostalo što zarade, poslodavac im daje na crno, narodski rečeno. Kad dođe do povrede, odnosno neke nesposobnosti za rad, gde on mora da ode na bolovanje, tu dolazi do problema zato što je njemu poslodavac dužan da isplati naknadu zarade za posljednjih 12 meseci, što je često minimalac i poslodavac će mu isplaćivati minimalac, ali ne i ono ostalo što mu je isplaćeno na crno“, objašnjava Panjković.

Dodaje i da nema podataka o zaposlenima koji su postali da li oni stvarno padaju na teret svojih porodica ili neko vodi brigu o njima.

Sa druge strane, Saša Torlaković, predsednik Sindikata građevinarstva Srbije, kaže da radnici koji su pretrpeli teške telesne povrede padaju na teret svojim porodicima i da bi to trebalo rešiti posebnim zakonom.

„Govorimo o teškim invalidskim povredama, ti ljudi zaista više ne mogu da rade i taj broj ja nisam naišao na tačan broj koliko ljudi uopšte više ne može da radi nakon tih teških telesnih povreda koje dožive na radu. Zaista bih voleo da čujem i nekoga iz fonda PIO koji zna tačne podatke. Šta se dešava sa ljudima koji ostanu bez nekog dela tela ili dobiju teške povrede kičme i ne mogu da se kreću. Kako država dalje brine o njima, sem što oni imaju određena prava, shodno godinama staža šta mogu da ostvare, ali kako se država dalje brine o njima, ja bih voleo to da čujemo nekog iza ovih institucija. U Austriji je to rešeno tako što iz fonda koje pune poslodavci budu zbrinuti ljudi koji su profesionalno oboleli sa teškim bolestima ili oni koji su postali invalidirani. Tako da je to način kako to treba uraditi. Mi smo više puta tražili od države da se donese taj poslednji zakon koji nam fali u okviru Zakona o radu i Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu i Zakona o zdravstvu, kako bi se upravo sudbine tih ljudi rešile na jedan dostojanstven način, a ne da ih prepuštamo zubu vremena i porodicama koje kasnije brinu o njima“, kaže Torlaković.

Dodaje i da su nekada za invalide rada i one koji su dugo u građevinarstvu postojale zaštitne radionice gde su oni mogli da nastave da rade sa invaliditetom, da budu i dalje cenjeni kao radnici, da daju neki doprinos i da se osjećaju potrebni u ovom društvu.

„Nestankom tih zaštitnih radionica nakon 5. oktobra izgubila se mogućnost da se ti ljudi sa određenim invaliditetima vraćaju u preduzeće. Postoji Zakon gde su određena preduzeća dužna da zapošljavaju radnike sa invaliditetom, međutim, smatram da je na tom polju strašno malo učinjeno i da je možda trebalo davati veće benefite preduzećima koji zapošljavaju radnike sa invaliditetom da budu više oslobođeni od plaćanja poreza i dažbina, da bi se što više radnici koji mogu sa invaliditetom da se uključe u život i rad, bili uključeni“, kaže Torlaković.

Mali broj zaposlenih podnosi tužbe protiv poslodavaca

Ekspert za radno pravo Nikola Panjković navodi i da je problem što mali broj zaposlenih odlučuje da podnese tužbe protiv poslodavaca kada smatraju da im je učinjena nepravda. Za to, kako kaže, postoje dva razloga.

„Jedan od razloga je sumnja ceo državni aparat – što u sudove, što u tužilaštva, što u inspekcije rada i iz tog razloga se ne odlučuju da pokrenu bilo kakav postupak. Sa druge strane, mnogo češće te radne sporove i uopšte bilo koje postupke vezano za odnos poslodavac-zaposleni pokreću bivši zaposleni. Većina ljudi to ne radi, zato što strahuje da će onda biti odmazde, nebitno je da li za mesec dana ili za godinu dana, poslodavac će verovatno čekati neku prvu grešku zaposlenog, da mu otkaže ugovor o radu, da bi se čisto osvetio što je zaposleni tužio svog poslodavca“, objašnjava on.