„Treba je čuvati kao suvo zlato“: Da li Srbiji zbog visokih temperatura i suše u budućnosti prete nestašice vode

Jun 2024. zaredom je bio trinaesti najtopliji mesec u istoriji meteoroloških merenja, a deluje da toplotni talasi nikad nisu bili intenzivniji i duži.

Pored toga što stanovnicima Evrope visoke temperature otežavaju svakodnevni život, poseban problem predstavljaju dugotrajne suše koje za posledicu imaju smanjenje nivoa reka.

Hidrolog Dejan Vladiković za Euronews Srbija da su na svim većim rekama u Srbiji vodostaji u postepenom padu, a dugotrajni toplotni talas dodatno otežava situaciju.

„Mi imamo dovoljnu količinu vode, ali po obodu republike. U centralnom delu je uvek manjak vode“, objašnjava stručnjak.

„Nedovoljna je svest o tome da se o vodi mora voditi računa i da se ona ne sme rasipati. Zbog uticaja klimatskih promena ćemo imati sve češće periode sa manjkom vode. Rešenje je da kaznene mere budu rigoroznije, a i da se preko medija šalju poruke da bi se ljudi podsetili da zalihe vode nisu beskonačne i one se i u celom svetu smanjuju, tako da se o tome mora voditi računa“, upozorava Vladiković.

Srbija po vodenim resursima na začelju u regionu

Aleksandra Ugarković iz Svetske organizacije za zaštitu prirode, saglasna je da nedovoljno vodimo računa o tom jedinom prirodnom resursu koji je nezamenljiv.

„Ako govorimo o regionu, onda možemo da pričamo o tome da ga uslovno rečeno najviše ima na teritoriji Bosne i Hercegovine, sledi Albanija, Hrvatska, Slovenija i negde na začelju su Severna Makedonija i Srbija“, kaže Ugarković za Euronews Srbija.

Ona ističe da je i bez uvida u merenja naučnih instituta i preduzeća koja se bave održavanjem vodnih sistema očigledno da se smanjuje obim reka, vodotokova i akumulacija.

„Vodu treba čuvati bukvalno kao suvo zlato. Ja znam da ovo možda zvuči apokaliptično, ali postoje ozbiljne pretnje, naročito zbog klimatskih promena, da vrlo brzo ostanemo bez pijaće vode. Oduvek je na svetu bilo pijaće vode manje od jedan posto za celokupan živi svet na planeti. Nas sada ima osam milijardi i mi tu vodu prilično neracionalno koristimo, bilo da pričamo o individualnoj potrošnji – na primer, voda vam teče sve vreme dok perete zube ili suđe, a to tako ne bi smelo da bude – ili o industrijskoj proizvodnji gde se apsolutno neracionalno koristi ili čak zagađuje i tako zagađena vraća nazad u prirodu“, objašnjava Ugarković.

Izgradnja akumulacionih sistema i sistema za prikupljanje kišnice je skupa, ali bi delimično mogla da reši problem. Međutim, postoje i brojni rizici.

„Ako imate takvu vodu, onda u slučaju obilnih padavina te brane mogu da popucaju, voda može da se izlije nekontrolisano ili možete da imate akumulaciju sedimenta koja onda automatski smanjuje nivo kišnica ili utiče na biljni i životinjski svet. Ukratko, njima bi moralo da se upravlja veoma odgovorno“, objašnjava naša sagovornica.

Čuvajmo ono što imamo

Ono što bi bilo mnogo značajnije je da se odgovornije ponašamo kada je reč o potrošnji i čuvamo već postojeće akumulacije.

„Postoje močvarna staništa koja su najveći absorbent ugljendioksida, ali i vode u slučaju velikih padavina, koja onda može da se koristi kasnije. To su prirodni ekosistemi, samoodrživi su i nisu tako skupi. Dakle, opet apelujemo na racionalnu potrošnju vode, očuvanje vodnih staništa i to je ono što može da nam na duži rok pomogne, a da nas ne košta puno“, kaže Ugarković.

Međutim, dodaje i da pozivi građanima da se racionalnije ponašaju kada je reč o resursima, često ne daju rezultata i da bi rešenje mogle da budu i kazne.

„Kada su uveli obavezno vezivanje pojasa i kaznu od šesto dinara, devedeset odsto stanovništva počelo je da vezuje pojas i to radi i dan danas. Tokom ovog brzog života, gde smo stalno u trci za nečim, moge stvari shvatamo zdravo za gotovo, a bez njih ćemo brzo ostati“, objašnjava ona.

Možemo da smanjimo ekološki dug

Čovečanstvo se ponaša neodgovorno, ne samo prema vodi, nego i prema drugim resursima, upozoravaju stručnjaci.

„Da bismo proizveli hranu u sve većoj meri krčimo šume ili močvarna staništa od kojih pravimo obradive površine. Na tim obradivim površinama opet nekontrolisano koristimo vodu i pesticide, a kada proizvedemo tu hranu, četrdeset posto bacimo na svetskom nivou. Toliko o neracionalnom korišćenju resursa uopšte“, kaže Ugarković.

Rešenje je odgovornije postupanje kako pojedinaca, tako i privrede i država.

„Nemojte da bacate hranu, traćite vodu i struju. Pokušajte da napravite neki ekonomičan sistem i ekonomično upravljate svojim domaćinstvom. Država, koja s jedne strane treba da stimuliše naše odgovorno ponašanje, na koji god mogući način, ali s druge strane i da ograniči industriju, odnosno da im uvede velike namete, recimo za proizvodnju ugljen dioksida. Ukoliko bi se to desilo, Dan ekološkog duga koji se obeležava 1. avgusta bi se u slučaju Srbije prolongirao za 63 dana, što je dva meseca kasnije“, zaključuje naša sagovornica.