U riziku od siromaštva u Srbiji 1,3 miliona ljudi

Prema najumerenijem scenariju, apsolutno siromaštvo je usled ekonomske krize izazvane ratom u Ukrajini u 2022. povećano za 0,3 odsto – što znači da je skoro 630.000 ljudi živelo bez mogućnosti da zadovolji osnovne životne potrebe. Potom je za 2023. procenjeno da je taj broj oko 800.000.

Ono što podjednako zabrinjava jesu rezultati istraživanja Republičkog zavoda za statistiku koji pokazuju da je stopa rizika od siromaštva u prošloj godini iznosila 19,9 odsto i njom je obuhvaćeno 1,3 miliona stanovnika naše zemlje. Stopa rizika od siromaštva je, istini za volju, smanjena u odnosu na 2022, ali za svega 0,3 procentna poena.

Neko će na sve ovo reći, siromaštvo je zlo, ali je kao takvo prisutno i u bogatim društvima, to dakle nije specifičnost Srbije. Ta konstatacija je u potpunosti tačna, međutim nikako ne može da bude izgovor za tolerisanje nemaštine i odsustva ambicije da se ona iskoreni.

Koliko su ljudi koji se nalaze u kategoriji apsolutnog siromaštva zaista ugroženi, pokazuje podatak da na mesečnom nivou raspolažu primanjima koja su niža od 12.000 dinara. Ne treba biti ekonomski ekspert kako bi se došlo do zaključka da je reč o sumi novca koja je nedovoljna za preživljavanje.

U riziku od siromaštva, pak, kaže statistika, nalaze se osobe koje raspolažu prihodom manjim od praga rizika siromaštva, a prošle godine za jednočlano domaćinstvo on je iznosio 29.100 dinara. Za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina prag siromaštva je 52.380 dinara, a za četvoročlano domaćinstvo sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina 61.110 dinara. Da se primetiti da su iznosi označeni kao granični prilično niski.

Kako bi se pomoglo građanima sa najnižim primanjima, logika nalaže da bi trebalo razmisliti o izmeni kriterijuma koji određuju ko spada u kategoriju siromašnih u cilju objektivnog sagledavanja koliko ih u Srbiji zaista ima. Nužno je, takođe, obuhvatiti veći broj građana za isplatu socijalne pomoći, koji je u ovom trenutku u Srbiji prilično mali, 3,5 odsto. Naravno, da bi država izdvajala veća sredstva za socijalnu pomoć, potrebno je da ostvaruje i veće prihode. U jednom delu stručne javnosti prevladava mišljenje da je jedan od valjanih načina da se to ostvari uvođenje progresivnog umesto linearnog oporezivanja. U praksi to znači da bi oni sa većim primanjima plaćali i veće poreze.

Na problem siromaštva u Srbiji, u svom poslednjem izveštaju o ekonomskim stanju na Zapadnom Balkanu osvrnuli su se i eksperti Svetske banke. Oni optimistički predviđaju da će nastavak privrednog rasta doprineti izlasku iz siromaštva sve većeg broja građana naše zemlje. Međutim, preostali siromašni građani su sve više koncentrisani u kategorijama penzionera, dugoročno nezaposlenih i oni koji su u potpunosti izvan radne snage. Shodno tome, procenjuju nadležni u Svetskoj banci, ciljana socijalna pomoć i drugi neposredni kanali postaće neophodni za nastavak smanjenja stope siromaštva. Pored eksperata Svetske banke, na značaj davanja socijalne pomoći ugroženim kategorijama ukazuje i struka u Srbiji.

Ekonomistkinja Lidija Kuzmanov kaže za NIN da smanjenje broja ljudi u riziku od siromaštva i poboljšanje životnog standarda u uslovima globalne ekonomske krize zahtevaju sveobuhvatan pristup i delovanje na više frontova. Neophodno je, pre svega, jačanje sistema socijalne zaštite kroz unapređenje adekvatnosti i dostupnosti novčane socijalne pomoći i dečjeg dodatka, kao i razvijanje ciljane pomoći najugroženijim grupama kroz programe podrške starijima, osobama sa invaliditetom, samohranim roditeljima i drugim ranjivim kategorijama.

„Svedoci smo da je prethodnih godina bilo ad hok mera ovog tipa, ali su one bile netargetirane i samim tim neefikasne. Sistemsko rešavanje problema je ključno. Pored očigledne potrebe za unapređenjem sistema socijalne zaštite, važno je podsticanje ekonomskog razvoja i otvaranje novih radnih mesta u sektorima sa visokom dodatnom vrednošću, što bi doprinelo smanjenju nezaposlenosti i povećanju plata. Ulaganje u obrazovanje i obuku takođe na dugi rok doprinosi smanjenju siromaštva zato što pozitivno utiče na povećanje kvalifikacija radne snage i njenu prilagodljivost novim zahtevima tržišta rada“, kaže naša sagovornica.

Inače, riziku od siromaštva u Srbiji najviše su izloženi stariji od 65 godina, njih 23,5 odsto ili svaki četvrti. Sledeća starosna grupa sa visokim rizikom od siromaštva su ljudi od 55 do 64 godine sa 23 odsto. Takođe, više od polovine nezaposlenih, 50,9 odsto, bilo je u riziku od siromaštva.

Lidija Kuzmanov navodi da je stopa rizika od siromaštva u Srbiji u prošloj godini bila 19,9 odsto, dok je prosek istog pokazatelja u Evropskoj uniji istovremeno bio 16,2 odsto.

„Međutim, važno je napomenuti da postoje značajne razlike između zemalja članica EU. Stopa rizika od siromaštva kreće se od 9,8 odsto u Češkoj do 22,5 odsto u Letoniji i Estoniji. Srbija se nalazi u grupi zemalja sa višom stopom rizika od siromaštva, zajedno sa Hrvatskom, 19,3 odsto, Španijom 20,2 odsto, Litvanijom i Bugarskom 20,6 odsto. Pored stope rizika od siromaštva, važno je uzeti u obzir i druge faktore poput praga rizika od siromaštva i Gini koeficijenta. U poređenju sa razvijenim zemljama, Srbija ima niže pragove rizika od siromaštva, što je posledica nižeg ukupnog životnog standarda i BDP-a po glavi stanovnika. Međutim, sama činjenica da određeni procenat stanovništva živi ispod praga rizika od siromaštva ne mora nužno da znači da je zemlja `siromašna`, već da postoje značajne socijalne nejednakosti, što je problem koji pogađa i razvijene zemlje. U mnogim evropskim zemljama takođe postoji rizik od siromaštva, ali pragovi i pristupi smanjenju tog rizika variraju“, objašnjava naša sagovornica.

Prema njenim rečima, Gini koeficijent meri nejednakost u raspodeli dohotka.

„Viši Gini koeficijent ukazuje na veću nejednakost, Srbija ima relativno visok Gini koeficijent u poređenju sa prosekom EU, što znači da postoji veći jaz između bogatih i siromašnih nego u Uniji“, navodi Kuzmanov.

Naša sagovornica ističe da bi Vlada Srbije trebalo da osmisli adekvatne programe zapošljavanja, ali dodaje da povećanje broja zaposlenih samo po sebi nije dovoljno rešenje za borbu protiv siromaštva. Kako objašnjava, programi zapošljavanja mogu pomoći u smanjenju nezaposlenosti, posebno među dugoročno nezaposlenima i mladima s obzirom na to da zapošljavanje omogućava ljudima da ostvare prihode i izbegnu siromaštvo.

„Ali, čak i kada su zaposleni, mnogi ljudi i dalje mogu biti siromašni ako su im zarade niske. Nestabilni oblici rada poput ugovora na određeno vreme i rad na crno ne pružaju sigurnost i mogu dovesti do siromaštva. Zato je važno obezbediti da zarade budu dovoljne za pokrivanje osnovnih životnih potreba, a fokus treba da bude na stvaranju kvalitetnih radnih mesta koja pružaju sigurnost i mogućnosti za napredovanje. Sistem socijalne zaštite treba da pruži podršku onima koji ne mogu da rade ili koji ne mogu da pronađu posao. Programi zapošljavanja su važan deo borbe protiv siromaštva, ali nisu jedino rešenje. Potreban je sveobuhvatan pristup koji će obuhvatiti i druge mere kao što su obezbeđivanje dostojanstvenih zarada, kvalitetnih poslova i jake socijalne zaštite“, navodi Lidija Kuzmanov.

Na pitanje da li bi nadležni u državi trebalo da na određeni način intervenišu u ekonomiji kako bi se poboljšao materijalni položaj građana, naša sagovornica odgovara da je uloga Vlade u ekonomiji kompleksno pitanje i postoje različiti stavovi o tome koliko i kako bi trebalo da interveniše.

„Međutim, u kontekstu poboljšanja materijalnog položaja građana i smanjenja siromaštva, određene vladine intervencije, poput progresivnog oporezivanja i utvrđivanja minimalne zarade u visini koja obezbeđuje dostojanstven život, mogu biti neophodne i blagotvorne“, navodi Lidija Kuzmanov.

Predsednik Udruženih sindikata „Sloga“ Željko Veselinović za NIN kaže da je stopa siromaštva u Srbiji u ovom trenutku svakako dosta viša nego što je to slučaj u razvijenim zemljama.

„Nažalost, još od raspada Jugoslavije stanovnici Srbije su navikli da žive prilično skromno, a jedan broj i u velikoj oskudici jedva sastavljajući kraj sa krajem. Istine radi, treba reći da je danas daleko lakše naći posao nego što je to bio slučaj pre deset ili 15 godina i praktično svakom ko može i želi da radi to je i omogućeno. Delom zato što je poslednjih decenija veliki broj građana, koji se meri stotinama hiljada, u potrazi za boljim zaposlenjem otišao u inostranstvo, a delom zato što je u međuvremenu u zemlji otvoreno znatno više radnih mesta. Sa druge strane, problem je taj što je reč o radnim mestima u kompanijama koje nude niske plate, iako su za otvaranje novih radnih mesta dobile značajne državne subvencije. To su uglavnom niskobudžetne firme koje na naše prostore dolaze upravo zbog subvencija i jeftine radne snage“, ističe naš sagovornik.

Stopa takozvanog subjektivnog siromaštva, odnosno mogućnosti domaćinstva da „sastavi kraj sa krajem“, pokazuje da 13 odsto stanovnika veoma teško uspeva u tome. Najveći broj stanovništva, 45,6 odsto, tvrdi da mesec prebrodi sa „izvesnim teškoćama“. Sa druge strane, prilično lako, lako i veoma lako sastavljalo je kraj sa krajem svega 13,4 odsto stanovništva u Srbiji u 2023. godini. Kada je reč o troškovima stanovanja, oni znatno opterećuju skoro polovinu, odnosno 48,5 odsto, a u izvesnoj meri opterećuju 47,2 odsto domaćinstava. Svi ovi statistički podaci pokazuju da značajan broj građana, iako je nesporno da je standard bolji nego pre desetak i više godina, i dalje smatra da živi skromno ili nedovoljno dobro. Preduslov da se njihovo materijalno stanje popravi je dodatni rast aktivnosti privrede. U tom smislu, postavlja se pitanje šta država sa svoje strane treba da učini u tom procesu.

Dobro je poznat primer takozvanog „nju dila“ to jest Dogovora o novom poslovanju, nacionalnog programa predsednika Sjedinjenih Američkih Država Frenklina Ruzvelta, sprovođenog u periodu od 1933. do 1939. godine kako bi se suzbile posledice čuvene Velike depresije. Tada je veliki broj ljudi zaposlen u izgradnji javne infrastrukture, što je broj nezaposlenih sa 13 miliona, koliko ih je bilo 1933, smanjilo na sedam miliona pred početak Drugog svetskog rata 1939. godine.

Veselinović naglašava da bi Vlada Srbije morala da prekine sa praksom dodele subvencija investitorima iz državnog budžeta, i da, umesto toga, akcenat stavi na razvojnu podršku domaćoj privredi, u prvom redu u sektorima poljoprivrede i energetike. Na taj način bi se stvorili uslovi za povećanje zaposlenosti, ličnih dohodaka i kupovne moći građana, što bi se efikasno odrazilo i na sniženje stope siromaštva u zemlji.

„To su, naime, perspektivni sektori u kojima će biti moguće otvaranje kvalitetnih radna mesta. Kvalitetnih u smislu da će primanja zaposlenih biti na adekvatnom nivou. Takođe, podrškom države tim sektorima stvorili bi se preduslovi za značajno povećanje srpskog izvoza, što bi neizostavno uticalo na povećanje životnog standarda građana. Ali da bi do toga došlo, ne smemo više biti zemlja jeftine radne snage i motanja kablova, već umesto toga zemlja koja ume da iskoristi svoja prirodna bogatstva i domaću pamet i na taj način smanjuje stopu siromaštva sa kojom se suočava“, smatra Veselinović.