Za 14 godina ubijeno 430 žena u Srbiji, od početka godine osam femicida

Ministarka bez portfelja, zadužena za rodnu ravnopravnost, Tatjana Macura izjavila je da su u tom periodu samo tri odsto žena prijavile nasilje. Iva Savić iz centra „Sisak“, koji se bavi kontrolom oružja u ovom delu Evrope, ističe da mediji treba da pokažu ceo kontekst i širu sliku, a ne da se fokusiraju na detalje iz pojedinih slučajeva.

Tatjana Macura, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, rekla je da novinari često nemaju potpune informacije o femicidu, pa izveštavaju netačnim podacima ili iznose nepotrebne detalje o ubistvima žena.

„Dok nema zvaničnih informacija iz MUP-a, mediji bi trebalo da se suzdrže od nagađanja o tome šta je žrtvi bilo dostupno ili nije, kao i šta je prihvatila od zaštite, a šta ne. Izveštavanje bi trebalo da motiviše druge žrtve da prijave nasilje“, ističe Macura.

Prema njenim rečima, novinari i na društvenim mrežama prelaze granice nagađanja, poput slučaja femicida u Kragujevcu, što je neodgovorno.

„430 ubijenih žena za 14 godina u Srbiji, a samo tri procenta je prijavilo nasilje. To je alarmantan podatak koji bi mediji trebalo da prenesu kako bi se u budućnosti zaštitile žrtve“, ukazuje Macura.

Žene su najčešće ubijene vatrenim oružjem, uglavnom žrtve porodičnog nasilja
Podseća da u Srbiji imamo Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, koji je na snazi od 2017. godine, a prema kojem je moguće prekinuti komunikaciju i udaljiti nasilnika od žrtve.

„Prošle godine je izrečeno više od 30.000 hitnih mera, a godinama ranije preko 32.000 mera. To je podatak koji pokazuje da institucije sistema rade empatično i da to ima efekta“, upozorava Macura.

Iva Savić iz centra „Sisak“, koji se bavi kontrolom oružja u ovom delu Evrope, izjavila je da je najveći broj žena ubijen iz vatrenog oružja u porodičnom nasilju, o čemu, kaže, mediji nedovoljno izveštavaju.

„Žene su disproporcionalno ugrožene u porodičnom nasilju, a najveći broj je ubijen iz vatrenog oružja u okviru porodice. Jako mali broj žena prijavljuje nasilje, a razlozi su što ne znaju da li će imati podršku bližnjih i društva, nemaju poverenja u institucije ili ne znaju gde mogu da potraže pomoć“, ističe Savićeva.

Napominje da bi mediji trebalo da se bave statistikom i da pokažu koje su faze kroz koje žrtva prolazi u porodici, a ne da se pojedinačni slučajevi koriste kao pokazatelji kako nasilje funkcioniše.

„Tu je i prebacivanje odgovornosti sa nasilnika na žrtvu, neverovanje i ismevanje žrtve, što ne bi smelo da se dešava. Važno je da se pokaže šira slika kako bi se bolje shvatio fenomen i faktori rizika“, smatra Savićeva.