ivan
Intervju - Ivan Smajlović, diplomirani inženjer tehnologije i biotehničkih nauka

Utvrđivanje autentičnosti vina za 10 minuta sa 7000 puta preciznijim rezultatima

Pančevo, Sre, 06/01/2016 - 09:00
Mirjana Marić Veličković

Svi moraju da imaju jednake uslove i mora da postoji pravdena utakmica između svih aktera na tržištu.

Na 11. takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju za 2015. godine koje je organizovala Vlada Republike Srbije, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Privredna komora Srbije, Zavod za zaštitu intelektualne svojine i RTS, drugu nagradu osvojio je naš sugrađanin, Ivan Smajlović, koji je učestvovao zajedno sa Inovacionim centrom Hemijskog fakulteta. Oni su, kao tim „Analitičari", predstavili svoj „Izotopski analitički koncept za utvrđivanje autentičnosti vina i alkoholnih pića“. U ovogodišnjem nadmetanju učestvovalo je 127 inovacija.

Šta predstavlja „Izotopski analitički koncept za utvrđivanje autentičnosti vina i alkoholnih pića“ i koliko je on koristan?

- Mi smo na takmičenju predstavili inovacioni izotopski koncept za utvrđivanje autentičnosti vina, alkoholnih pića, meda, voćnih sokova, svih prehrambenih proizvoda koji ili sadrže ili etanol i fermentabilni šećer. Zašto je to važno? Pa to je važno zbog borbe protiv sive ekonomije i zaštite nacionalnog tržišta. Kada pričamo o vinu, gledamo ga kao statusni simbol. Ali vino je osim toga i strateški proizvod. Recimo Francuska ima oko 80.000 vinarija i napravi godišnji profit od nekih 10 milijardi evra samo na izvozu svojih vina. Engleska zapošljava oko 40.000 radnika u alkoholnom sektoru za proizvodnju viskija, i od toga generiše oko 5 milijardi funti godišnje. Tu je i Španija koja uopšte ne zaostaje u tom pogledu, kao ni Italija, SAD i Australija. Mi živimo u vinskom svetu.

Zašto je važno imati dobru strategiju u oblasti proizvodnje vina?

- Zato što vino nije sirovina, to je gotov proizvod. A on za sa sobom vuče nekih 70-80% privrede. To se ostvaruje podizanjem vinarija. Prvo moramo da pravimo vinograde. Da bismo pravili vinograde, moramo da imamo mehanizaciju i moramo da imamo agrotehniku, hemijska sredstva za održavanje vinograda. To nije samo jedan sektor već dva sektora - hemijska i mašinska industrija. Za vinarije, koje se podižu, potrebna je procesna tehnika, koje je ponovo mašinska industrija - transportna sredstva, traktori, kamioni, kombajni, kamioni za razvoz. Sve to mora neko da proizvede, a radnici bi to radili - to su nova radna mesta u privredi. Vinarije takođe zapošljavaju radnike, a to se sve kasnije reflektuje i na ugostiteljstvo i turizam. To je ponuda koja je bitna za prezentaciju jedne zemlje. Nema zemlje, ako nema vina. Danas turisti prate i vole da čuju i probaju nešto novo.

Šta je najveći problem u Srbiji?

Mi u Srbiji podižemo makedonsku ekonomiju, jer uglavnom kupujemo makedonska jeftina vina ili ih naši mešetari prepakuju pod srpskim nazivom. Krajem osamedesetih imali smo nekih 120.000 hektara u vinogradima. Danas ih imamo svega 25.000. Trenutno u Srbiji postoji 369 porodičnih vinarija. Površine vinograda su od 10 do 20 hektara po domaćinstvu, i to je zaista malo. Početkom 2000. godine,  kada je počeo „vinski bum”, država je davala subvencije, i ljudi su polako ulazili u posao. Međutim niko im nije obezbedio tržište, niti napravio preduslove za dalji razvoj. Oni su došli do tih nekih 20 hektara pod vinogradima i prave svoje vino, ali ne idu dalje.

Imamo ogroman uvoz vina. Na 30 miliona litara vina, koliko uvezemo, u našoj  državi se proizvede 20 miliona litara , a samo 10 miliona litara se izveze. Uglavnom se naše vino izvozi kao rinfuzno, koje će se kupažirati sa nekim stranim vinima, da bi to strano vino dobilo na količini. Vrlo malo se proda kao flaširano vino, pri čemu je cena naših vina od 1.000 pa do 2.000 dinara. Malo se proizvodi, a ukupni troškovi proizvodnje visoki, pa je jedino isplativo da cene budu visoke. Zato je ovaj koncept koji smo mi napravili od strateškog značaja. Zato što je po prvi put napravljena metodologija, koja može da detektuje autentičnost vina. Da li je vino koje se nalazi na tržištu Srbije ili se uvozi u Srbiju napravljeno u saglasnosti sa proizvođačkim praksama koje su propisane našim regulativama. Cilj ovog koncepta je da se postavi brana  na granici, da se kontrolišu sva ta vina koja preplavljuju naše tržište i prave damping našim vinima. Da vidimo šta se zaista uvozi.

Kako se vrši proces ispitivanja autentičnosti vina?

- To su analitičke metode koje se rade u laboratoriji. Radi se masenom spektrometrijom i nuklearnom magnetnom rezonancom.

U Evropi postoji taj izotopski koncept već 25 godina. Oni koriste koncept gde je srce tog sistema patentirana metoda koja se radi zasnovana na nuklearnoj magnetnoj rezonanci. I to je vlasništvo jedne multinacionalne kompanije koja drži monopol na ovim poslovima u Evropi. Oni su prodali licencu EU, koja je ušla u razvoj nacionalnih referentnih laboratorija. Direkcija ove laboratorije u Srbiji je u Batajnici, i ona bi trebalo da bude deo tog sistema, da se pridruži tim nacionalnim laboratorijama.

Problem je upravo bio vezan upravo za tu metodologiju. Ona nije mogla da da informaciju ukoliko ne postoji referentni uzorak iz baze podataka. Jedini način na koji oni mogu da utvrde da li je dodat sećer ili da li je ispitivan uzorak stvarno i orginalni uzorak jeste da ga uporede sa blizancem iz baze podataka. Ako su rezultati isti, a veoma su precizne metode, onda se kaže da to je to vino koje treba da bude, ili nije to vino. Ali ako to nije to vino, ne ulazi se da li je u to vino dodat sećer ili voda. Problema  te metode je što ona može da detektuje ilegalnu praksu jedino ako je dodat šećer preko 50%, a niko ne dodaje preko 50% šećera u grožđanu širu, jer je ona inače dovoljno slatka. Isto je i sa vodom. U stvari, čitav taj koncept se bazirao samo na tom nekom eksperimentalnom naučnom radu koji je ponovo crpeo milijarde evra jer se to sad podiglo na evropski nivo. Trebalo je praviti baze podataka za svaku članicu EU. Mi još nismo ušli u EU, ali je to nešto došlo do mene, pa sam pre nekoliko godina počeo da se bavim razvojem da napravim alternativu toj SNIF NMR metodi. Ova inovacija se postavlja na istim osnovama kao i evropski koncept, ali ta ključna metoda koja je trajala 6 sati analiza sada traje 10 minuta i daje rezultate koji su 7000 puta precizniji, u odnosu na SNIF NMR.

Analiza se vrši u kontuinualnom toku, na masivnom spektrometru za ispitivanje stabilnih izotopa vodonika, ugljenika  kiseonika. Na taj način možemo da detektujemo da li je dodata voda ili šećer. I jedna i druga praksa su ilegalne. Voda posebno. Dodatak šećera je uslovno dozvoljen, ali samo u godinama kada klima nije bila naklonjena. I u tim godinama kada se radi šaptalizacija ona mora da bude nadgledan od strane inspekcije i mora papirološki da bude propraćena. Ako je neko dodao šećer, mi ćemo detektovati da je nešto dodato. Ako on ima papir da potvrdi da je to dodato, on je to u redu. Ali ako nema papir, nas ne interesuje da lije to šećer ili voda jer takvo vino nije dobijeno na legelan način. Samim tim, mi možemo na carini da ispitamo vino, to je bukvalno glinerica za vino. Ako je dodato nešto ono će biti van opsega koji je postavljen na osnovu mnogobrojnih uzoraka svih vina iz sveta. Mi smo napravili opseg u kome autentično vino treba da se nađe, ako se nađe van toga, a te granice su vrlo uske,  to se odmah vidi. Na taj način mi možemo da napravimo branu na državnoj granici i da kažemo – morate da prođete ovo da biste mogli da uđete u državu. Samim tim čim se napravi ta barijera, omogućava se domaćim proizvođačima da popune mesta na tržištu. Čim to krene onda će se javiti potreba za svim onim što prati proizvodnju vina.

To važi i za naša vina koja se plasiraju na strano tržište.

- Javlja se sve više proizvođača vina za američko tržište. Američki organi zahtevaju da pića imaju sertifikat o poreklu, da je to što je deklarisano stvarno unutra u flaši. Njima su potrebne ove analize. Mi ovim konceptom branimo domaće tržište od upada stranih vina, a našim proizvođačima garantujemo botaničko i geografsko poreklo za njihove proizvode. Upravo iz razloga da im dignemo kvalitet, i da neko treći, neko nepristrasan, nezavistan kaže da to je stvarno to. Imaće na svojim deklaracijama informaciju da je to stvarno verifikovan proizvod, što će ubediti potrošača da se odluči za to vino, a ne za neko drugo. Kada stoji na flaši verifikovano poreklo, to je onda mnogo interesantnije za potrošača. Mi smo ovu ideju razvili, ona je u poslednjoj fazi. Patentirana je na najvećim tržištima - Amerika, Ruska federacija, EU i Srbija. Patenti su odoboreni.

Gde će se vršiti ove analize u Srbiji?

Pored toga metoda je standardizovana i ona je ušla kao standard u pravilnik za ispitivanje kvaliteta vina i ona je sada zvanična metoda za ispitivanje kvaliteta vina u Srbiji. Pored ovog mi smo podigli i laboratoriju. Ona se nalazi na Hemijskom fakultetu u Inovacionom centru, i trenutno je u procesu akreditacije. Čim se bude akreditovala, mi ćemo početi da radimo za državne inspekcije i carinu. Jer je njima to potrebno. Pored toga ovom metodom mogu da se rade i ispitivanja i drugih proizvoda, alkoholnih pića, a strateški je vrlo bitan i med. 70 % meda koji se danas prodaje u velim lancima je falsifikat. To su ušećereni sirupi koji su obojeni, i aromatizovani. Potpuno su veštački. Ako rešimo problem sivog tržišta meda, otvorićemo preduslove za male pčelare i medare da izađu sa svojim autentičnim medom koji će onda dići cenu, i to je opet šansa za zapošljavanje ljudi, građana Srbije.

Trenutno su zahtevi iz EU za srpskim medom negde oko 5 000 tona. Mi to ne možemo da postignemo, a ono što ne može da prođe izotopsku analizu u inostranstvu ne može da se izveze. Tako da se ispostavlja da Evropljani jedu autentičan srpski med, a mi jedemo indistrijski. Laboratorija će raditi usluge analize i za sve zainteresovane klijente. Moja firma „SG Isotech d.o.o. Pančevo“ ima poslovno - tehničku saradnju sa Inovacionim centrom i mi smo u tom poslu partneri.

Koliko vam znači ovo priznanje u poslovnom i u ličnom smislu?

- I jedno i drugo. Kada sam pre šest godina počinjao sa ovim, svi su me gledali kao Don Kihota. Pričao o nekim stabilnim izotopima, o nečemu što je vrlo apstraktno, za bilo kog menadžera ili poslovnog čoveka, čak i stručnjaka. Nemamo puno takvih stručnjaka u državi i bilo je vrlo teško. Kada se osvrnem iza sebe, gde sam bio, a gde sam sada i vidim da posle šest godina, moj san, koji se izrodio u ideju, postaje Nacionalna strategija za zaštitu srpskog tržišta, onda to nekako imponuje.

Bitno mi je da sam sam oformio tim oko sebe. Vrlo dugo sam bio samu ovoj priči. Posebno mi je drafo da je to državna laboratorija. Jer na neki način ovo stvarno država treba da vodi, a ne privatna laboratorija, koja ima privatan interes vlasnika. Ovim treba da upravlja država, jer je ona zadužena i mora da ispoštuje regulative koje donosi. Jer bi u privatnim rukama ovakva jedna inovacija, ovakav jedan koncet mogao da bude zloupotrebljen. Svi moraju da imaju jednake uslove i mora da postoji pravdena utakmica između svih aktera na tržištu.

M. M. Veličković

 



Marketing

Najnovije vesti