Kako je propala srpska tekstilna industrija – Krojači sebi skrojili šuplji džep

Autor: Anica Telesković, „Magazin Biznis“

„Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam“. Onima koji su uspeli da sačuvaju radna mesta u tekstilnoj industriji, stihovi ove pesme danas više ne zvuče nimalo romantično. Jer, nema ničeg poetskog u činjenici da se u ovom sektoru, prema podacima zvanične statistike, radi za prosečnu zaradu od 27.000 dinara, a da se prekovremeni rad ne plaća. Takva plata možda i može da zakrpi rupe na čarapama, ali ne i šuplji džep, koji je jedino što su tekstilci sebi napornim radom uspeli da skroje.

Koliko domaći proizvođači oprezno posluju svedoči strategija konfekcije „Modus“ iz Pančeva. Prvo se sašije probna serija od 100 komada koja se izloži u maloprodajni objekat koji ima najveći plasman i već za sedam dana se može zaključiti da li artikal ima prolaz na tržištu, svedoči Marina Vlaški, poznavalac problema u tekstilnoj industriji:

Koliko domaći proizvođači oprezno posluju svedoči strategija konfekcije „Modus“ iz Pančeva. Prvo se sašije probna serija od 100 komada koja se izloži u maloprodajni objekat koji ima najveći plasman i već za sedam dana se može zaključiti da li artikal ima prolaz na tržištu, svedoči Marina Vlaški, poznavalac problema u tekstilnoj industriji:

– Ukoliko postoji tražnja za istim modelom, radi se dodatna proizvodnja. Ovaj model ne definiše samo poslovnu politiku „Modusa“, već i ostalih evropskih brendova. Razlozi za to su što je svetska ekonomska kriza znatno umanjila plasmane, a drugo, što je obim proizvodnje u Kini jeftiniji, ali je za to potrebno puno vremena, od nabavke materijala do plasmana robe, odnosno oko 90 dana. To je takozvana „pronto moda“ – podrazumeva kratko vreme od nabavke materijala do prodaje robe – smatra Vlaški.

Kako kaže Milan Knežević, vlasnik „Modusa“, ova kompanija je prepoznala i odredila cenovnu politiku na taj način da umesto da se na jednom odevnom predmetu valorizuje viša zarada, to se ostvari na većem broju proizvodnih artikala.

– „Modus“ je imao vrlo često artikle na nivou kvaliteta puno jačih brendova, a neretko po ceni dva do tri puta nižoj. Ukupan obim proizvodnje kretao se od 300.000 do 400.000 odevnih predmeta godišnje. Sva obrtna sredstva bazirana su na sopstvenim prihodima – objašnjava Knežević model po kome posluje.
 

Pročitajte ceo tekst Anice Telesković koji je ekapija preuzela iz Magazina Biznis.

„Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam“. Onima koji su uspeli da sačuvaju radna mesta u tekstilnoj industriji, stihovi ove pesme danas više ne zvuče nimalo romantično. Jer, nema ničeg poetskog u činjenici da se u ovom sektoru, prema podacima zvanične statistike, radi za prosečnu zaradu od 27.000 dinara, a da se prekovremeni rad ne plaća. Takva plata možda i može da zakrpi rupe na čarapama, ali ne i šuplji džep, koji je jedino što su tekstilci sebi napornim radom uspeli da skroje.

Koliko domaći proizvođači oprezno posluju svedoči strategija konfekcije „Modus“ iz Pančeva. Prvo se sašije probna serija od 100 komada koja se izloži u maloprodajni objekat koji ima najveći plasman i već za sedam dana se može zaključiti da li artikal ima prolaz na tržištu, svedoči Marina Vlaški, poznavalac problema u tekstilnoj industriji:

– Ukoliko postoji tražnja za istim modelom, radi se dodatna proizvodnja. Ovaj model ne definiše samo poslovnu politiku „Modusa“, već i ostalih evropskih brendova. Razlozi za to su što je svetska ekonomska kriza znatno umanjila plasmane, a drugo, što je obim proizvodnje u Kini jeftiniji, ali je za to potrebno puno vremena, od nabavke materijala do plasmana robe, odnosno oko 90 dana. To je takozvana „pronto moda“ – podrazumeva kratko vreme od nabavke materijala do prodaje robe – smatra Vlaški.