Italijansko bogohuljenje, nemačka domišljatost – kako se psovke razlikuju širom sveta

Kada su istraživači zamolili ljude širom sveta da navedu svaku tabu reč koja im padne na pamet, razlike koje su se pojavile bile su vrlo zanimljive. Dužina svake liste, na primer, značajno je varirala.

Dok su izvorni govornici engleskog jezika u Velikoj Britaniji i govornici španskog jezika u Španiji u psovkama koristili u proseku 16 tabu reči, Nemci su više nego utrostručili taj broj sa prosekom od 53 reči, od intelligenzallergiker – osoba alergična na inteligenciju, do hodenkobold, ili „testikularnog goblina“ – nekoga ko je dosadan.

Rezultati, kažu istraživači, ukazuju na to kako nam zanemareno polje rušenja društvenih normi – bilo da se radi o psovkama, uvredama ili drugom zabranjenom jeziku – može pomoći da bolje razumemo vrednosti, granice i promenljive norme koje oblikuju različite kulture.

„Ove reči mogu biti više ili manje uvredljive, mogu biti pune negativnosti ili ironije“, navodi Jon Andoni Dunjabeitija, kognitivni psiholog i profesor na Univerzitetu u Madridu. „Ali zajedno, one nude male skice stvarnosti svake kulture.“

Bogatstvo jezika izraženo u psovkama

Kada je reč o razlikama između govornika španskog i nemačkog jezika, Andoni Dunjabeitija je imao dve teorije. Nemački, sa svojim naizgled beskrajnim kapacitetom za izgradnju novih složenica, jednostavno bi mogao da ponudi više opcija. „Ali takođe bi moglo biti da neki ljudi (koji govore druge jezike) jednostavno nemaju ove reči lako dostupne ili im je teže kada se od njih traži da ih proizvedu u veoma neutralnom okruženju“, dodaje profesor.

Studija, koja je ispitivala tabu reči u 13 jezika, od srpskog do kantonskog i holandskog, i u 17 zemalja, otkrila je druge razlike. Reč „s*anje“ ili njen prevedeni ekvivalent, na primer, rangirana je među najčešće korišćenim u nekoliko jezika, uključujući engleski, finski i italijanski, ali nije bila među najkorišćenijim u francuskom, holandskom, španskom ili nemačkom.

Nasuprot tome, reči koje su imale za cilj da omalovaže žene, poput „kuč**“, pojavljivale su se u različitim kulturama. „Mislim da se to svodi na strašno seksističke tradicije mnogih zemalja“, navodi Andoni Dunjabeitija, koji je bio među četiri desetine istraživača koji su učestvovali u studiji iz 2024. godine. „Rečnik odražava stvarnost društava u kojima su žene zlostavljane, uklonjene iz svakodnevnih zadataka i potisnute u drugi plan.“

Univerzalni sadržaj psovki

Seksualni termini su se takođe više puta pojavljivali, nagoveštavajući gotovo univerzalnu nelagodnost prema temama koje se smatraju privatnim ili nepristojnim.

Druge reči, poput „feminacizam“, otkrile su kako se reči razvijaju zajedno sa društvenim i političkim promenama. U sadašnjoj eri platformi društvenih medija i anonimnosti koju često nude, istraživači su takođe pratili širenje i očvršćavanje jezika koji se koristi, razotkrivajući kako se tabu reči mogu koristiti kao oružje za ciljanje ljudi na osnovu rase, religije, pola ili seksualnosti.

Italijani prednjače u psovkama u vezi sa crkvom 

Kada je Simone Sulpicio, profesor psihologije na Univerzitetu Milano-Bikoka i glavni autor studije iz 2024. godine, započeo istraživanje, očekivao je da će čuti kakofoniju psovki vezanih za crkvu. „Ali bili smo iznenađeni jer, iako je bogohuljenje bilo prisutno u svim jezicima, bilo je samo među najčešćim u Italiji“, ističe Sulpicio.

Italijani koji su bili deo studije ponudili su više od 24 tabu reči vezane za crkvu, uključujući 17 različitih verzija onoga što su istraživači preveli kao „je*em ti boga“.

Sulpicio pretpostavlja da bi to moglo biti zbog blizine Italije i dugogodišnjeg odnosa sa Vatikanom, kao i trajne snage katoličke tradicije u zemlji. „Dakle, to je primer uticaja kulturnih ili društvenih razlika.“

Mete uvrede

Još jedna razlika bila je u načinu na koji su ljudi koristili uvrede. „Svako ima uvreda, ali u zavisnosti od kulture zemlje, meta uvrede se menja“, navodi Sulpicio.

Istraživanje je ukazalo na nekoliko konstanti koje važe u većini kultura: muškarci su skloniji da koriste tabu reči nego žene, kao i ekstroverti. U proseku, ljudi psuju jednom na svaka dva minuta govora. Međutim, ova stopa značajno varira u zavisnosti od okruženja, teme i odnosa između onih u razgovoru.

Ono što čini tabu reči fascinantnim jeste to što se, za razliku od većine drugih delova našeg rečnika, mogu koristiti pozitivno ili negativno, kaže prof. Sulpicio. One poseduju izuzetnu moć, kažu istraživači, koji kažu da se mogu koristiti da nanesu štetu ili potresu strukture moći ili, zauzvrat, da ublaže stres i izazovu humor.

Psovke čak mogu doneti i fizičke koristi, napominje prof. Sulpicio, pozivajući se na studiju u kojoj je od ljudi traženo da kažu normalnu reč ili tabu reč dok drže ruku u ledu.

„Kada bi psovali, mogli su duže da drže ruku u ledu“, objašnjava. „Dakle, ove reči se mogu koristiti kao neka vrsta alata za emocionalnu regulaciju.“

Brisanje iz javnog prostora

Njihov širok spektar upotrebe mogao bi pomoći u objašnjenju postojanosti ovih reči, čak i dok generacije roditelja, nastavnika i autoriteta aktivno obeshrabruju njihovu upotrebu, a njihovi tragovi se brišu iz formalnih pisanih tekstova.

„Obično su najčešće korišćene reči jezika najpoznatije reči. Ali sa tabu rečima, ovaj odnos je suprotan“, naglašava Sulpicio. „Dakle, što se tabu reči češće koriste, ili što su poznatije, to se ređe pišu u novinama, blogovima ili bilo čemu sličnom.“

Tim koji stoji iza studije iz 2022. godine otkrio je da upotreba tabu reči može duboko uticati na način na koji razmišljamo, delujemo i odnosimo se jedni prema drugima.

„Psovke su dugo bile odbačene kao tema ozbiljnog istraživanja jer se pretpostavljalo da su jednostavno znak agresije, slabog jezičkog znanja ili čak niske inteligencije“, istraživači su nedavno primetili u časopisu Konverzejšn. „Sada imamo dosta dokaza koji dovode u pitanje ovaj stav, podstičući nas da preispitamo prirodu – i moć – psovki.“