Novo istraživanje: Bebe imaju bolje pamćenje nego što se ranije mislilo

Međutim, nova studija objavljena u četvrtak u časopisu „Science“ pokazuje da bebe zaista stvaraju sećanja. Ipak, ostaje pitanje zašto je tim sećanjima teško pristupiti kasnije u životu.

„Oduvek sam bio fasciniran ovom misterioznom prazninom koju imamo u našoj ličnoj istoriji“, rekao je za AFP Nik Turk-Braun, profesor psihologije na Univerzitetu Jejl i glavni autor studije.

Otprilike u uzrastu od godinu dana deca izvanredno uče. Usvajaju jezik, hodaju, prepoznaju predmete, društvene veze…

„Ali mi se ne sećamo nijednog od tih iskustava“, kaže Turk-Braun.
Sigmund Frojd, otac psihoanalize, verovao je da su rana sećanja nedostupna svesti zbog mehanizma potiskivanja. Prema modernim teorijama, uzrok je hipokampus, deo mozga neophodan za epizodno pamćenje koji nije u potpunosti razvijen tokom ranog detinjstva.

Naučnici su se oslonili na prethodne studije ponašanja koje su pokazale da bebe, koje ne mogu da verbalizuju svoja sećanja, imaju tendenciju da duže gledaju predmete koji su im već poznati i kojih se sećaju.

U međuvremenu, nedavne studije moždane aktivnosti kod laboratorijskih miševa pokazale su da se engrami – ćelijski obrasci koji skladište sećanja – formiraju kod mladih miševa, ali vremenom postaju nedostupni.

Do sada je bilo nemoguće posmatrati bebe, koje nerado miruju, pomoću uređaja za funkcionalnu magnetsku rezonancu (fMRI), koji prati protok krvi kako bi se videla aktivnost mozga.

Kako bi prevladao ovu prepreku, tim Nika Turk-Brauna koristio je tehnike koje je njegova laboratorija vremenom usavršila: cucle, plišane životinje, podupiranje beba jastucima i psihodelične uzorke u pozadini kako bi zadržali dečju pažnju.

U eksperimentu, koji je uključivao skeniranje mozga, učestvovalo je ukupno 26 beba, pola mlađe od jedne godine, a pola starije od godinu dana. Prvo su im pokazane slike lica ili predmeta. Kasnije im je prikazana prethodno viđena slika zajedno s novom.

„Merili smo koliko su vremena provele gledajući poznate slike, i to je naše merilo za razumevanje njihovog pamćenja“, rekao je on.

Ispitivanjem aktivnosti mozga kao odgovora na sećanje, naučnici su potvrdili da je hipokampus bio aktivan u kodiranju sećanja od vrlo ranog uzrasta. To je bio slučaj za 11 od 13 dece starije od godinu dana, ali ne i za decu mlađu od godinu dana. Takođe su otkrili da su bebe koje su bile bolje u pamćenju imale veću aktivnost hipokampusa.

„Ono što možemo zaključiti iz naše studije jeste da bebe imaju sposobnost kodiranja epizodnih sećanja u hipokampusu od otprilike 12 meseci“, kaže Turk-Braun.
Međutim, još je tajna šta se dogodilo s tim prvim sećanjima. Možda nikada nisu u potpunosti konsolidovana u dugotrajnu memoriju ili su možda prisutna, ali postaju nedostupna.

Turk-Braun naginje drugoj hipotezi i vodi novu studiju kako bi utvrdio prepoznaju li bebe, mala deca i deca prethodno gledane slike. Prvi rezultati sugerišu da sećanja mogu trajati do treće godine pre nego što izblede. Turk-Braun je posebno zaintrigiran mogućnošću da bi takvi fragmenti jednog dana mogli da se ponovo aktiviraju kasnije u životu.