Pančićeva omorika – dama među četinarima

Pančićeva omorika predstavlja naučnu zagonetku stoga što još nije do kraja proučeno njeno poreklo. U nastavku ćemo prikazati njene fizičke osobine, način na koji je otkrivena i značaj za životnu sredinu.

Pronalazak Pančićeve omorike

Pančićeva omorika (Picea omorika) je vrsta smrče, endemit Balkanskog poluostrva i tercijerni relikt. Sintagma „tercijarni relikt“ znači da vrsta potiče iz doba tercijara, a relikt da je ostatak tog doba iz kog potiče i zbog tih karakteristika je poznata kao „živi fosil“. Ime je dobila po srpskom naučniku Josifu Pančiću (srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije) koji ju je otkrio na planini Tari 1875. godine. Naučni naziv omorika potiče od lokalnog imena za ovu četinarsku vrstu (omorina –vrelina, zapara, sparina).

Put koji je Josif Pančić prevalio da bi pronašao Pančićevu omoriku je bio vrlo trnovit. Naime, naučnik je 1855. godine čuo za postojanje vrste četinara koja se razlikuje od jele i smrče, koja se nalazi u užičkom kraju. Nepoznata biljka ga je dovoljno zaintrigirala da bi posvetio narednih dvadeset godina njenom pronalasku. Prva potraga za neobičnim četinarom nije urodila polodom, kada je posetio užički kraj 1861. godine. Za potrebe Velike škole, iz Zapadne Srbije, dostavljene su mu grane sa šišarkama svih četinara 1865. godine. Dobio je dve grane željene omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete, niti ko ih je poslao, što je rezultiralo novom potragom.

Krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji već sledeće godine, i opet je bila neuspešna jer nije pronašao omoriku, iako je prolazio pored njenih prirodnih staništa. Najzad ju je pronašao na Tari, kod sela Zaovine i Rastišta 1875. godine.

Otkriće vitke omorike objavljuje na nemačkom jeziku u članku „Jedan novi četinar u istočnim Alpima“, a opis biljke je napisan na latinskom jeziku. Uprkos brojnim preprekama u naučnim krugovima, dokazao je da se radi o novoj vrsti smrče i nazvao ju je Picea omorica, a često joj je tepao i „ledena lepotica“. Prema njegovom imenu ustalio se domaći naziv, Pančićeva omorika.

Pančićeva omorika – „dama među četinarima“

Pančićeva omorika je tanko, vitko drvo, do 50 m visoko, te nije čudo što je zovu i „dama među četinarima“. Krošnja je veoma uska, piramidalna, gornje grane na stablu omorike su uvijene naviše, središnje grane su horizontalne, dok su donje povijene ka zemlji, ali su vrhovi upereni ka vrhu. Kora je tanka, smeđe boje, ljuspasto ispucala.

Areal ove vrste je usko područje oko srednjeg toka Drine, sa obe strane između Višegrada i Bajne Bašte i na dva manja rejona, jedan jugoistočno od Ustiprače i drugi jugozapadno od Foče. Pronađeno je i jedno novo stanište omorike u blizini manastira Mileševo kod Prijepola 1975. godine, do tada se verovalo da ona obitava samo na Tari.

Zašto je Pančićeva omorika ugrožena i sa kojim pretnjama se suočava?

Na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode Pančićeva omorika se nalazi od 1998. godine. Označena je isprva bila kao ranjiva, a od 2010. godine, nažalost, proglašena je za ugroženu vrstu. Poslednjih nekoliko godina se smanjuje prirodna rasprostranjenost i broj jedinki Pančićeve omorike, te biolozi JP „Nacionalnog parka Tara” navode da je ova vrsta jako ugrožena. Upozorava se da ukoliko bude i dalje zanemarivana, može nestati u narednih pedeset godina.

Ozbiljne pretnje za opstanak naše omorike su od prirodnih uslova, u vidu klimatskih promena, slabe moći prirodne regearacije, nezavidne takmičarske sposobnosti i požara. Dr Stevan Kolarović je 1951. godine kao jednu od ozbiljnih pretnji za opstanak Pančićeve omorike naveo nelegalnu seču, od koje je od skora štiti status „ugrožene vrste“.

Pretnja klimatskih promena

Kako je rečeno, Pančićeva omorika je relikt koji potiče iz doba tercijara, što znači da je prilagođena na uslove iz toga doba, koji su bili znatno hladniji od danas. Sve toplija klima ne odgovara omorici, na nju negativno utiču i sve učestaliji toplotni talasi leti, a i suše zbog kojih ne može da obavlja fiziološke procese zbog kojih je izložena patogenima, kako je zaključila dr Jana Aleksić sa Instituta za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo. Ona je već prirodno ugrožena zbog niske poulacije i pririodnih osobinama zbog kojih joj je teško da se bori, pa joj dodatne „smetnje“ u vidu klime i suše smanjuju šanse da je vide i potonje generacije.

Slaba prirodna regeneracija

Prema rečima dr Jane Aleksić, stabla ove vrste rastu veoma gusto, zbog čega nema dovoljno svetlosti da se mlade jedinke razvijaju. Mladica ima uslove za razvoj tek na otvorenim prostorima ili kada neko starije oslobodi mesto za mlađe, pa svetlost uspeva dopre do mladih stabala.

Značaj Pančićeve omorike

Pančićeva omorika se naziva pionirskom vrstom iz razloga što je ona vrsta koja prva kolonizuje područja uništena prirodnom katastrofom ili ona neplodna. Tu se razvija dok se ne stvore uslovi za nastanak biljnih vrsta koje imaju povoljnije takmičarske sposobnosti, kao što su brži rast i šire krošnje, nakon čega one „izguraju“ omoriku sa mesta koje je ona učinila pogodnim za život. Kako je omorika sitne građe, ne može da se takmiči sa krupnijim biljkama za svetlost i prostor, primorana je da se povuče sa ovakvih mesta. Pančićevu omoriku nazivaju vrstom „slabih takmičarskih sposobnosti“ upravo zbog navedenog problema, što je još jedan od razloga mogućnosti od izumiranja.

Zbog elegantnog habitusa, „ledena lepotica“ je prepoznata kao ukrasna vrsta u hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi. U severnoj Evropi i Severnoj Americi je korišćena zbog atraktivnog izgleda i sposobnosti da raste na širokom spektru zemljišta izazovnih za rast i razvoj (alkalna, glinena, kisela, peskovita).