Pet kultnih albuma slavi 40. rođendan: Jubilej autentičnog stvaralaštva koje je zauvek promenilo muziku na ovim prostorima

Nakon što je „Novi talas“ s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, u svojoj autentičnoj formi, protutnjao kroz Jugoslaviju i postavio nove standarde, kako u muzici, tako i u celokupnoj pop-kulturi, milionska publika širom bivše države vapila je za nečim novim, modernim, svetskim i još autentičnijim.

Muzički urednici u izdavačkim kućama i lovci na mlade talente, prvenstveno iz zagrebačkog „Jugotona“ i ljubljanskog „ZKP RTL“, bili su svesni da su „Odbrana i poslednji dani“ (1982) „Idola“ bili labudova pesma jugoslovenskog „nju vejva“ i „postpanka“, te da je došlo vreme da se opet „oslušnu“ svetski trendovi. Britanijom i Amerikom je tada već uveliko harao elektropop i to u muško-ženskim duetima („Yazoo“, „Human Leauge“, „Eurithmics“), pa se činilo da je upravo to dobitna kombinacija koju treba predstaviti i tadašnjoj jugoslovenskoj publici uz neizostavan „američki“ začin – seks. Sve se ispostavilo lakšim nego što je bilo ko mogao da očekuje.

Čuvaj se!

Kada se sredinom ’84. u beogradskoj kultnoj televizijskoj emisiji „Hit meseca“, autorke i voditeljke Dubravke Duce Marković, pojavio riječki dvojac „Denis&Denis“, čitava Jugoslavija zaustavila se na četiri minuta i desetak sekundi. Upravo toliko je trajao „Program tvog kompjutera“ i nastup Marine Perazić i Davora Tolje, koji su u beogradskom studiju predstavili prvi singl sa svog debi albuma „Čuvaj se!“. Publika ih je sa oduševljenjem prihvatila, a iste večeri otpočeo je njihov vrtoglavi uspeh.

Elektrosint pop zvuk, provokativni tekstovi, koje je podjednako tako zanosno izvodila Marina Perazić, inženjerka građevine, izgurala ih je na vrhove svih top-lista, a „Jugoton“ je posle samo nekoliko nedelja morao da doštampava njihov LP zbog ogromne potražnje. Bilo je to novo, sveže, seksi, svetski, ali naše. Iako su se mnogi trudili da ih porede s Eni Lenoks i Dejvom Stjuartom iz grupe „Eurithmics“, bilo je očigledno da su Marina i Davor apsolutno svoji i da ispisuju istoriju pop-muzike.

Marina je očekivano postala seks-simbol zbog svoje interpretacije i prepoznatljivih pratećih „utišanih“ uzdisaja, poput Teri Nan i Džona Kraforda (Berlin) koji su svojim albumom „Pleasure victim“, prethodno pokorili Ameriku. Slično je pevala i Marinina sugrađanka Vesna Vrandečić iz grupe „Xenia“, koja je prestala s radom, baš u trenutku kad su „Denis&Denis“ osvajali Jugoslaviju. Tadašnji kritičari su ocenili da je grupi „Xenia“, uprkos dobroj muzici koju su stvarali i pozitivnim kritikama nedostajao famozni „X faktor“ koji je Marina Perazić nesumnjivo posedovala. Zanimljivo je da je urednik „Jugotona“ Siniša Škarica, zahvaljujući kome danas postoji ono što se na ovim prostorima kolokvijalno zove „muzika osamdesetih“, autor refrena pesme „Program tvog kompjutera“, koji je smislio veče uoči ulaska u studio. Pesma je inače, danas himna Tehničkog fakulteta u Rijeci.

„Katarina II“

Nakon raspada beogradskog „Šarla akrobate“, basista Dušan Kojić Koja, veran i dosledan tvrđem i alternativnijem novotalasnom zvuku, formirao je „Disciplinu kičme“, dok su gitarista i pevač Milan Mladenović i bubnjar Ivica Vdović Vd, sa Dragomirom Gagijem Mihajlovićem, osnovali „Katarinu II“. Svesni da kao muški bend nemaju prevelike šanse, pozivaju i klavijaturistkinju Margitu Stefanović, tadašnju apsolventkinju arhitekture i umalo pijanistkinju Moskovskog konzervatorijuma, na koji je kao vanserijski talenat trebalo da ode zajedno sa Ivom Pogorelićem.

Muzika, koju su ponudili, opet je bio svojstvena verzija postpanka i art-roka, koji je tih godina na Zapadu uzimao zamah i koji je zagrebački „Jugoton“ pokušao da oživi kroz grupu „Dorijan Grej“ i njenog pevača Masima Savića. „Katarina II“ je bila neuporedivo mekša od „Šarla“, ali i čujno tvrđa od „Ekatarine Velike“, koja je nastala već sledeće godine, kada je Gagi Mihajlović, zbog odlaska u zatvor, izbačen iz benda. Mladenović i Stefanovićeva postali su simbol novog benda, a kombinacija njihovih sličnih senzibiliteta bila je dobitna kombinacija za uspeh benda koji je došao u narednim godinama. Eksperimentisanje s drogom, a posebno heroinom, koji je obuzimao Beograd u to vreme, očekivano je bio okosnica umetničkih tekstova „Katarine II“, koje je potpisivao uglavnom Mladenović. Mnogobrojni poštovaoci „Ekatarine Velike“ ovaj album smatraju najboljim, upravo zbog toga što je najmanje komercijalan, ali istovremeno satkan u sve što je „Ekatarina“ ikad snimila.

„Video sex“

Elektrosint pop imao je svoju slovenačku verziju, a histerija koju je pojava grupe „Video sex“, prvenstveno pevačice Anje Rupel, izazivala u bivšoj Jugoslaviji, nije bila ništa manja od one koja je ostajala za „Denis&Denis“. Za razliku od Marine Perazić, koja je postala seks-simbol zbog svoje interpretacije, identičan status Anje Rupel, tada tinejdžerke, počivao je na potpuno drugim osnovama – nežnom mecosopranu i tekstovima dotad neviđene tematike: žene serijskog ubice („Detektivska priča“), gej žene („Ana“), transvestije („U sjeni egzotičnih trava“) i naravno – ženske masturbacije („Neonska reklama“), a koja je imala i svoju mušku verziju koju su godinama kasnije obradili „Goblini“ (Kako bih volio da si tu).

Koliko je „Video sex“ bio ispred svog vremena, najbolje svedoči to što ga je talas nove popularnosti zapljusnuo trideset godina kasnije, a nedavno je objavljeno i reizdanje ovog albuma na vinilu, jer je tiražem iz 1984. bilo nemoguće namiriti aktuelnu potražnju.

„Pozitivna geografija“

Nakon što je proveo u „Ribljoj čorbi“ punih šest godina, najmlađi član grupe i ritam gitarista Momčilo Bajagić Bajaga otisnuo se u samostalne vode. Da je izrazito talentovan, videlo se još u „Čorbi“, gde je potpisivao tekstove i muziku za one stvari koje su i u ono doba zvučale najsvežije. Na debi solo albumu „Pozitivna geografija“ utkano je sve što je u godinama koje su usledile bila okosnica Bajaginog stvaralaštva, od mekše muzike do dopadljivih tekstova.

Zanimljivo je da se na albumu, pored „Berlina“, „Tekile gerile“ i kultne „Tamare“, nalazi i pesma „Marlena“, za koju se u to vreme govorilo da je posvećena Marini Perazić.

„Nestvarne stvari“

Neprikosnoveni simbol novog talasa u Novom Sadu je grupa „Luna“, koja je okupila članove više različitih rok bendova iz tog grada. U bendu su bili i Zoran Bulatović Bale (bivši član „Pekinške patke“), Ivan Fece Firči (bubnjevi) i Jasmina Mitrušić Mina (sintisajzer, vokal). Bio je to jedini jugoslovenski dark art, postpank bend. „Luna“ je snimila samo jedan album pod nazivom „Nestvarne stvari“, koji je neizostavno štivo svakog Novosađanina i poklonika novog talasa.