Van digitalnog radara – kakve su osobe koje društvene mreže ne zanimaju

Oni ne objavljuju selfije, fotografije garnirunga koji su dobili uz ručak, i ne organizuju „lajvove“ važnih događaja. Da li su vam čudni? Ima li opravdanja za odgovor koji bi glasio: „da“?

Ljudi koji nikada ne objavljuju sadržaje na društvenim mrežama uglavnom više vole da čuvaju privatnost, koju visoko cene, i prema prirodi su suptilne osobe. Možda ne dokumentuju svoje živote na mreži, ali to ne znači da nisu promišljeni, pažljivi, zabavni, temeljni…

Ta njihova „tišina“ nije praznina, odnosno nedostatak -– ona postoji s namerom. I ako malo bolje upoznate osobe koje društveni mediji ne zanimaju, primetićete obrazac ponašanja koji otkriva zašto biraju privatnost umesto publiciteta. Oni formiraju duboke, smislene odnose oflajn, i imaju tendenciju da su u malom krug prijatelja od poverenja. Umesto da dele novosti sa stotinama pratilaca, radije bi vodili jedan pravi razgovor sa nekim ko im je važan.

Nisu im potrebni lajkovi ili komentari da bi se osećali viđeno. Potvrda dolazi iz autentičnih interakcija – ne iz digitalnog aplauza. U izvesnom smislu, njihov društveni život može delovati „tiše“, ali je često mnogo bogatiji dubinom i povezanošću.

Vrebanje i promišljenost

Da li ste nekada sreli osobu koja ne govori mnogo kada je u velikoj grupi ljudi, ali kada to učini, zaista ga vredi slušati? To je često onaj tip osobe koji ima visoko mišljenje o sebi. Skloni su da upijaju informacije iz okruženja i dosta promišljaju pre nego što progovore. To tiho posmatranje nije stidljivost – to je rasuđivanje.

Na društvenim mrežama, ovo se pokazuje kao vrebanje, a ne objavljivanje. Možda skroluju, čitaju, pamte – ali retko osećaju potrebu da doprinesu svojim sadržajem ili oglašavanjem, osim ako ih nešto/neko istinski značajno ne izazove.

Ljudi koji se drže podalje od društvenih mreža imaju tendenciju da povlače jasne i oštre granice između javnog i privatnog života. Znaju da samo zato što se nešto desilo, ne znači da to treba deliti.

Njihovi trenuci – i radosni i bolni – su za njih sveti. Oni ne traže spoljašnju potvrdu niti su oni ti koji potvrđuju drugima uspeh, lepotu, duhovitost…

U pitanju je vrsta samozaštite koja potiče iz snažnog osećaja šta jeste (a šta nije) za javnu pažnju. Ljudi koji ne koriste društvene mreže ne mere svoj život u odnosu na druge. Njihova radost nije vezana za ono što drugi rade. Umesto toga, oni imaju tendenciju da budu više koncentrisani na svoj put, ciljeve i namere, i ne opterećuju se poređenjem sa drugima.

Sklonost ka introspekciji

Bez dopamina koji izazivaju lajkovi ili komentari na društvenim mrežama, ove osobe se često okreću sebi kako bi promislili o nekom postupku, problemu, događaju.

Svojstveni su im pisanje dnevnika, meditacija, duge šetnje, duboki razgovori. Introspekcija ih često čini mudrijim i strpljivijim, iako retko tu svoju mudrost – demonstrijraju javno.

Objavljivanje sadržaja na društvenim mrežama, učešće u diskusijama o komentarima, kreiranje ličnog brenda – sve to zahteva vreme. A za ljude koji cene svoju privatnost, to je često vreme koje bi radije proveli negde drugde. Možda odluče da ulože svoju pažnju u knjige, hobije, porodicu ili da tiho grade ili pripremaju nešto „iza kulisa“.

Sve to međutim ne znači da su ove osobe digitalno nepismene i da imaju nešto protiv tehnologije – to samo znači da su selektivni. Razumiju da je pažnja valuta, odnosno da je vreme novac, i troše sa namerom.

Veći deo društvenih mreža zahteva performans, ne uvek pripreman i režiran. Od savršene fotografije na plaži do suptilnog hvalisanja nečim što je kupljeno, sadržaj zapravo predstavlja slojeve samoprezentacije. Oni koji cene privatnost, obično se tome opiru, ne žele da oblikuju svoje živote u priču koju bi drugi pratili, ne zanimaju ih lajkovi, praćenja ili algoritmi.

Njihovo odbijanje da igraju modernu igru mreža nije čin pobune – to je čin autentičnosti. Više vole da „budu“ nego da budu viđeni.

Više slušaju nego što govore

Bilo da su onlajn ili oflajn, ljudi koji nisu aktivni na mrežama su često odlični slušaoci, dok drugi na mrežama dominiraju monolozima punim mišljenjima o mnogim remama i raznim novostima, preporukama, iskustvima pa i reklamama.

Interesantno je da su ljudi koji nisu uključeni u trend koji podrazumeva svakodnevno korišćenje mreža – prijatelji koji pamte vaš rođendan bez potrebe za podsetnikom na Fejsbuku. Oni su kolege koje će primetiti promene u vašem ponašanju, i koji će vas zato pitati da li ste dobro.

Nisu im često potrebne ni fotografije. Njihovim emotivnim vezama nisu potrebne javne izjave ljubavi i naklonosti. Njihovim životnim prekretnicama nisu potrebni haštagovi.

U hiper-povezanom svetu, izbor ovakve vrste privatnosti (relativno ili potpuno ignorisanje društvenih mreža) mnogima može delovati radikalno. Ali to nije odbacivanje veza – to je negovanje drugačijih vrsta veza, onih koje su tihe, ali dublje i manje eksponirane.

Dakle, ako poznajete nekoga ko izbegava „život na mrežama“ – imajte na umu vrednost u „nevidljivom“, jer samo zato što nema objavljenog sadržaja o detaljima iz svakodnevice, to ne znači da se ne živi punim plućima – ponekad su najsmisleniji životi oni koji se žive van očiju javnosti, odnosno kamere. Ako i sami spadate u grupu ljudi koja živi „van mreža“, verovatno ste prepoznali delove svoje ličnosti i karaktera, i već dobro znate da vam treba publika da bi ste se „osećali živima“.