Deca progovaraju sve kasnije i govorne smetnje su sve češće

Marko ima dve godine, sve razume, ali ne govori. U šali bi rekli „nema primedbi”, zapravo on već uveliko kasni za svojim vršnjacima koji su progovorili kada im je bilo oko 12 meseci, što podrazumeva svesnu upotrebu reči sa značenjem. Nažalost, sve je više dece koja, poput Marka, prve reči sa značenjem izgovaraju u drugoj godini ili s dve i po godine pa i kasnije što je zabrinjavajuće.

U poslednjih desetak godina povećan je broj mališana koji imaju govorno-jezičke smetnje. Prema nekim istraživanjima od 60 do 80 odsto njih, uzrasta od jedne do šest godina, ima neki govorni poremećaj. Takav podatak s terena ima i Jovana Čanadanović Marinković, master logoped iz Novog Sada, koja svakodnevno radi u različitim vrtićima i školama, tako da je u kontaktu s velikim brojem dece, vaspitača, učitelja…

– Broj dece s govorno-jezičkim problemima povećan je u odnosu na neke ranije godine. To je globalno mišljenje stručnjaka koji rade s najmlađim uzrastom i obraćaju pažnju na ovu temu. Toga su i roditelji sve svesniji, mada mnogi od njih ne znaju odgovor na pitanje: zašto je to sada tako, a nekada nije bilo –primećuje naša sagovornica.

Nedovoljno pažnje

Stručnjaci se slažu da razlozi mogu da budu različiti. Ima dece s rizikom: prevremeno rođena, koja imaju neke neurološke poremećaje, oštećen sluh, ali njih je manje ili su s nekim genetskim, hromozomskim odstupanjima od normalnog. Međutim, sve je više dece kojoj u ranom uzrastu nije posvećena dovoljna pažnja što se tiče samog progovaranja.

– Drugačiji je danas ritam života, mnogi roditelji moraju mnogo da rade, pa manje vremena provode s decom, što svakako jeste jedan od mogućih uzroka današnje situacije u vezi s temom. Postoje i česte situacije gde vidite bebu kako drži telefon u kolicima, u automobilu, ispred tanjira dok sedi i jede u restoranu. Tada deca uopšte nisu fokusirana na ono šta jedu, kako jedu, već samo na ono šta gledaju. Sve su to situacije u kojima su u društvu svojih roditelja, ali su opet uskraćeni za dvosmernu komunikaciju – objašnjava logoped napominjući da se sve češće kao uzrok kašnjenja progovaranja navodi da su deca mnogo „ekranizovana”.

Ekranizam

Šta to zapravo znači, do kojeg uzrasta deca ne bi trebalo da budu izložena ekranu? Zašto?

– Ekranizam je jako popularna reč u današnje vreme. Mnoga deca su od najranije dobi, praktično od rođenja, izložena različitim ekranima (kompjuter, laptop, telefon, tablet ili televizor), uređajima koji u prekomernoj dozi korišćenja mogu da ostave različite posledice, od kojih su samo neke poremećaji pažnje, koncentracije, kasnije progovaranje… U ranom dobu, dvosmerna komunikacija je najvažnija, dete uči od roditelja i osoba koje su s njim u stalnom kontaktu. U početku komunicira neverbalno, osmehom, pokretom, potom počinje da se oglašava, pokazuje, progovara… Ukoliko je dete prestimulisano digitalnim sadržajima, ono manje obraća pažnju na spoljašnje stimulanse, fokusirano je samo na to što mu se pušta i nema potrebu da dvosmerno komunicira – zaključuje naša sagovornica.

Deca na terapiju idu zbog kašnjenja u progovaranju, izgovora glasova, problema s pažnjom?

– Logoped treba da je uključen već od rođenja ukoliko se uoče odstupanja. Zato je neophodno da stručnjaci koji su u kontaktu s decom reaguju i upute roditelje. U tako ranom periodu, na primer, kod problema s hranjenjem zbog oralne muskulature, kontakta očima, kasnije gugutanja, dalje komunikacije preko priče, izostanka reakcije na spoljne stimuluse i buku.

Od prve godine nadalje izostankom pokazivanja, bez pojave prvih reči, bez motivacije za komunikacijom s drugima, nedovoljnim razumevanjem drugih. Kasnije zbog nedovoljnog broja reči u govoru, nepovezivanja dve reči u rečenicu, ukoliko se simbolička igra ne razvija dovoljno…

Nadalje ukoliko je govor nerazumljiv za druge, odnosno ukoliko ne izgovara određene glasove pravilno, ukoliko gramatička konstrukcija rečenice nije adekvatna, ako dete zamuckuje pri pokušaju da nešto kaže…

Zatim, zbog problema u čitanju, pisanju. Ukoliko dete ima problem da prepriča događaj, priču…

Problem s pažnjom zbog nemogućnosti, odnosno teškoća da održi pažnju na nekom zadatku od početka do kraja. Veliki je opseg logopedskog rada. Važno je početi na vreme, a jako je bitna prevencija koja će, nadam se, u narednom periodu da bude podignuta na viši nivo kada je reč o govorno-jezičkim problemima – zaključuje naša sagovornica napominjući da neki od domova zdravlja imaju logopede, ali ih je nedovoljno s obzirom na broj dece s govornim problemima.

– Hvala što ste pokrenuli ovako važnu temu – rekla nam je na kraju razgovora Jovana Čanadanović Marinković.

– Želela bih svim roditeljima, i budućim, da kažem da koliko god je moguće pričaju svojoj deci, bebama, iako im deluje da ih one ne razumeju, jako je važno jer pasivno uče mnogo imitacijom, dvosmernom komunikacijom. Isključite digitalne uređaje kad god možete, pričajte, pokazujte, igrajte se. Ako uočite bilo kakva odstupanja, javite se stručnjacima, jer je svaki problem lakše rešiti ukoliko se na vreme uoči.

Važna je saradnja roditelja

Logoped u okviru terapije edukuje i roditelje, savetuje ih, usmerava, rad kod kuće je značajan za napredak deteta.

– Veoma je važno da do polaska u školu deca isprave govor, da izgovaraju sve glasove, da imaju fond od 2.000 reči, da imaju dobru pažnju, razvijenu finu motoriku, jer je sve međusobno povezano. Te probleme je potrebno rešiti do polaska u prvi razred, kasnije se mogu odraziti na pisanje, čitanje, samostalnost… Recimo, pogrešan izgovor glasova može u školi da se nadoveže na probleme u čitanju, pisanju istog glasa. Mucanje može da utiče i na samopouzdanje u školi.

Manje digitalizacije – sposobniji đaci

Švedska je dugo važila kao primer za uspešnu digitalizaciju nastave. No, sada je proces digitalizacije zaustavljen.

Prve knjige u nastavi posle četiri godine školovanja bile su novina za đake koji su do sada radili na laptop računarima. Jedna od prednosti na koju su deca ukazala jeste da knjiga ne može, kao računar, da zablokirala, ali i da moraju da čitaju zadatke što je ranije za njih radio računar i da pišu rukom.

Nastavnici su ukazali na nedostatke digitalne nastave – „učenici čitaju sporije, imaju manji rečnik i razumevanje teksta im je slabije”.

Švedska ministarka za školstvo Lota Edholm zalaže se za sprečavanje pojave da mala deca imaju pred očima stalno neki ekran.

– Postoje jasni naučni dokazi da digitalni alati ometaju, a ne poboljšavaju učenje – saopštili su iz Instituta Karolinska, komentarišući dotadašnju nacionalnu obrazovnu strategiju koja je naglasak stavljala na digitalizaciju nastave. U institutu veruju da fokus treba vratiti na sticanje znanja preko štampanih udžbenika i stručnosti nastavnika.

Unesko je takođe uputio „hitan poziv za prikladnu upotrebu tehnologije u obrazovanju”. U izveštaju podstiču zemlje da ubrzaju internet veze u školama, ali istovremeno upozoravaju da se tehnologija u obrazovanju implementira tako da ne zameni nastavu uživo pod vođstvom nastavnika.