Sagorevanje na poslu: Naučite kako da predupredite kulminaciju stresa

Dobra vest jeste da postoji (bar jedna) „formula“ za njegovo sprečavanje – i to baš u Srbiji. Konsultantkinja i kreatorka programa „Employee Wellbeing“ Sandra Rapo, kaže da je stres prirodan odgovor našeg organizma da se prilagodi nekoj ekstremnoj situaciji koja potencijalno može da utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje.

Jednostavan primer klasičnog stresa je buđenje organizma iz sna pomoću alarma, pri čemu se biohemijskim procesima u našu krv izlučuju hormoni stresa koji s vremenom mogu da izazovu kardiovaskularna oboljenja. Preterana užurbanost ili pak iščekivanja za nekim ili nečim, kao i ugrožavanje zadovoljenja naših bioloških potreba (glad, žeđ, disanje, san, odmor, produženje vrste) spadaju u kategorizaciju klasičnog stanja stresa.

„Ukoliko tu vrstu stresa ne preveniramo na odgovarajući način, započinje još neprijatnija vožnja rolerkosterom u vidu pojačane anksioznosti koju većina ljudi dodatno podstiče unošenjem neodgovarajuće ishrane, većih doza kofeina, alkohola i upijanjem prevelike količine često neprijatnih medijskih sadržaja. U fazi kada osoba ne osvesti i ne prevenira prve simptome koji se pojavljuju kao smetnje na sopstvenom mentalnom ili fizičkom nivou – tada klasičan stres prerasta u burnout“, objašnjava Rapo za Bloomberg Adriju.

Kako sprečiti burnout?

Tipovi ličnosti koji najviše sagorevaju na poslu

Najčešće su to emocionalno nedostupne osobe, koje imaju problem da postave granice sebi i drugima. To su osobe sa izrazito izraženim liderskim veštinama, usmerene na cilj i takmičenje. Vremenom, kod ovakvih osoba dolazi do pada energije, problema sa snom, slabljenjem imuniteta, bola u mišićima.

Otpornost na stresne situacije

Kliničke studije širom sveta pokazuju da nemamo svi podjednako razvijene kapacitete da adekvatno reagujemo na izazovne situacije, ali je dobra vest da se tehnike savladavanja životnih izazova mogu naučiti.

Adekvatan/neadekvatan odgovor na stres

Neadekvatan odgovor podrazumeva različite autoimune i sistemske bolesti, dok se kod adekvatnog odgovora uglavnom javlja povišen krvni pritisak i nivo kortizola u krvi. Radom na sebi to se lakše rešava, na zdrav i funkcionalan način.

Da li je ovaj sindrom u Srbiji i dalje tabu?

Sagovornica Bloomberg Adrije kaže da je jedan od stubova prihvatanja i uvažavanja izgaranja na poslu – edukacija. Smatra da pažnja treba da bude usmerena putem medija, kao i sprovođenjem edukacija o ovoj temi na lokalnom nivou podržanom od organa državne uprave, obilaskom zaposlenih u malim i srednjim preduzećima.

„Razgovarati sa njima, širiti svest o razornim posledicama zapuštanja sopstvene higijene uma i tela“, rekla je ona.

Ipak, neretko postoji bojazan da zaposleni koji se požale na sindrom izgaranja na poslu budu posmatrani kao „osetljivi, slabog kapaciteta, oni koji hvataju krive linije“ kako bi izbegli obaveze i odgovornost. Kako uticati na to?

„Kvalitet rada HR službi nakon kovida 19 je na značajno višem nivou, što rezultira većom brigom i profesionalnom podrškom ka zaposlenima, tako da kategorije zaposlenih koje pominjete (a koje su sklone manipulativnom ponašanju) imaju mogućnost da promene svoje ponašanje. Sa njima se razgovara na više nivoa, skreće im se pažnja na postupke, a na kraju krajeva, ipak, svako od nas bira da li će raditi na proširenju svojih kapaciteta, korekciji i adaptaciji u kolektivu ili će biti zamenjen osobom koja se više uklapa u poslovni okvir kompanije“, kaže Rapo.

Inače, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) priznaje „burnout“. Zaposleni, konkretno u SAD, na osnovu ovog sindroma mogu da dobiju do 12 nedelja neplaćenog odsustva.

Rap kaže da je od januara 2022. godine sindrom „burnout“ (sa preporukom za primenu) i zvanično uveden u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, te da se primenjuje u zemljama članicama SZO

„Što se Srbije tiče, praksa pokazuje da lekari imaju razumevanja za set simptoma koje pacijenti osećaju na mentalnom i fizičkom nivou, izdavajući im po tom osnovu poštedu od rada maksimalno do dve nedelje i upućujući ih dalje kod lekara specijalista na oporavak“, kaže Rapo.

Neretko se nameće utisak da psiholozi s više blagonaklonosti gledaju na prisutnost i težinu problema izgaranja na poslu u odnosu na lekare. Jovan Mihojević, master psihologa sa usmerenjem ka psihologiji obrazovanja, kaže da u razmatranju razlike između psihologije i medicine, treba razlikovati dve stvari. Prva se odnosi na količinu pisanja o određenoj temi, a druga više na praktičnu primenu. Čini se da su psiholozi dosta pisali, ali često ostaju nemoćni da u konkretnim situacijama prepoznaju značaj sagorevanja za zaposlenog.

„Medicina uživa veći institucionalni značaj i ima kapacitete da, kroz bolovanja i druge vidove podrške, značajno doprinese smanjenju uticaja sagorevanja. Ovde problem nije u struci, već u individualnom pristupu. Psiholog ili psihološkinja koji ne vode računa o sopstvenim i sredinskim okolnostima važnim za sagorevanje, verovatno će i sami postati žrtve ovog fenomena. S druge strane, lekar koji otvoreno sarađuje sa pacijentom lako će prepoznati znake sagorevanja i uputiti pacijenta na stručnjake koji mogu pomoći. Jedina stvar koja, možda, stručno razlikuje lekare od psihologa odnosi se na pristup ljudima. Dok medicina neguje jednosmerni, asimetrični pristup, psiholozi – ukoliko poštuju načela ove nauke – ljudima pristupaju relacijski, uvažavajući njihove lične kapacitete“, rekao je Mihojević.