Čiji je 6. oktobar?

Dan pobede nad fašizmom 9. maj, je posle postao i dan Evrope. Da bi bio veći, ili manji – u svakom slučaju da bi pomešao osećanja ljudi kontinenta koji se 6 godina 2. Svetskog rata kupao u krvi. Uz prateće kontroverze o kojim će sve već, jednom, istorija pokazati.

Drugog oktobra 1944. oslobođen je Vršac, 6. oktobra Pančevo, 20. oktobra Beograd.  Jasno je da bi to trajalo i mnogo duže, i bilo krvavije, da  Crvena armija nije uz Dunav okrenula na Budimpštu, žureći na Berlin.

Istorija je u te tri nedelje prošla Južnim Banatom, velika, najveća, nešto manja, sveta i najsvetlija, neuporediva iil istorija za poređenje. Svako ima svoje mišljenje, pravo da ga kaže, i pokaže.

Decenijama 6. oktobar je bio jedini, i neuporedivi, gradski praznik Pančeva. Stotine najboljih, najuspešnijih, najbrižnijih, pa i najpažljivijih da budu na liniji države i partije, u to jednopartijsko vreme – realno sa čašću i ponosom dobijalo je i doživotno nosilo oktobarske nagrade i  priznanja.

Posle se to promenilo,  gradske nagrade su preseljene u novembar, sada su već više decenija Mitrovdanske, a  6. oktobar uspešno je prepušten  sam sebi – pa kako mu Bog, i brižni ljudi, daju.

Pančevo se tako, trgujući istorijom  – kao da to pripada politici i novom višepartizmu, u najvećoj meri, odreklo 6. oktobra, i posrnulo taj praznik, iz neobjašnjivih razloga, ćutke – kao da ga se stidi. Ali uvek ima onih koji vrednosti nađu makar i u banatskom blatu i prašini.

Evo tek je nekoliko decenija minulo, a umesto grada i građana svesnih svetskog a i lokalnog značaja pobede nad fašizmom, simboliku praznika indirektno diže neka druga ruka. Indirektno, izdaleka, pa sve bliže, parafrazirano – da tuđa ruka svrab očeše.

Umesto normalnog, raconalnog, s(a)vesnog odnosa prema značajnom danu, koji bi podrazumevao davanje odgovarajuće težine a ne prepuštanje zaboravu, tako dobijamo trg, pa zatim i spomenik, osnivača specijalnh jedinica neke vojske druge države. Koji, gle čuda i dalje živo simbolički ratuje „za rodinu“ u kojoj se crveni i beli godinama mire, i pobeđuje.

Kao  kada je sa jedinicama Ukrajinskog fronta Crvene armije oslobađao Južni Banat goneći fašiste.

Sudbina 6. oktobra, govori o nama, pa i nama današnjima, kojima umalo nije promaklo da se nemačkom industrijalcu, osnivaču kopanije Brose, jednog od stubova nacistističke privrede u hitlerizmu, dodeli ulica u Pančevu. Takva inicijativa je u Pančevu prošla kod „stručnjaka“  koji su zaboravili da se iz te nesuđene ulice može videti spomenik Stratište gde je više od 10000 ljudi pobijeno u okupaciji, iako je bila vrlo kontroverzna i u Nemačkoj.

U gradu, na vetrometini gluposti, teško je dati odgovor na naslovno pitanje, jer je individualan. A opet lako je postaviti još tri, retorička. Ako 6. oktobar nije naš, čiji je? Ako Pančevo nije naše, čije je? Ako nam životi nisu naši, a da čiji su?

Dan pobede nad fašizmom 9. maj, je posle postao i dan Evrope. Da bi bio veći, ili manji – u svakom slučaju da bi pomešao osećanja ljudi kontinenta koji se 6 godina 2. Svetskog rata kupao u krvi. Uz prateće kontroverze o kojim će sve već, jednom, istorija pokazati.