IN MEMORIAM: Josif Veber – odlazak čuvenog majstora časovničarskog zanata

Tiho i dostojanstveno u svojoj 82. godini života napustio nas je Josif Weber, čuveni pančevački majstor časovničarskog zanata, inovator precizne mehanike i sijaličarstva.

Rođen je bio 11. marta 1940. godine u Pančevu, u porodici u kojoj se tradicionalno negovao časovničarski zanat. Njegov deda po majci Johan Seger bio je poznati pančevački časovničar koji je u periodu između dva svetska rata imao svoju časovničarsku i zlatarsku radnju u današnjem Sokačetu. Na žalost, pred Drugi svetski rat oboleo je od tuberkoloze od koje je ubrzo preminuo, a njegov posao uspešno je nastavila supruga Rozina. Koliko je bila uspešna u svom poslu govori i podatak da je u toj radnji zanat usavršilo nekoliko vrsnih pančevačkih časovničara. Iako je svo vreme tokom Drugog svetskog rata živela pošteno i čestito, bez saradnje sa nemačkim okupatorima, porodica Weber je period nakon oslobođenja proživela veoma teško. Prilikom borbi za oslobođenje grada od okupatora porodična časovničarska radnja bila je veoma oštećena, a inventar u potpunosti uništen. Zahvaljujući ljudima kojima je porodica Weber tokom rata krišom pomagala u hrani, lekovima i ostalim potrepštinama, uspeli su da ostanu u svojoj porodičnoj kući, sačuvavši svoje živote i dostojanstvo.

Sredinom pedesetih godina mladi Josif pokazuje interesovanje za časovničarski zanat i počinje da ga izučava kod časovničarskog majstora Stanka Mraovića, koji je svoj zanat usavršavao upravo kod Josifove bake Rozine. Položivši stručne ispite Josif je stekao zvanje časovničarskog majstora i jedno vreme je radio u radnji kod majstor Stanka. Početkom šezdesetih godina Josif nastavlja sa usavršavanjem zanata i nakon završetka Škole učenika u privredi i Tehničke škole u Pančevu polaže ispit za visoko kvalifikovanog majstora časovničarstva. Krajem pedesetih godina prošlog veka bavio se sportom, trenirao je boks, a zabeležio je i nekoliko uspešnih nastupa za prvi tim pančevačkog bokserskog kluba „Dinamo“. Nakon toga odlazi na odsluženje vojnog roka u Štip u Makedoniji, a po povratku venčava se sa Slovenkom Marijom Perne i zasniva porodicu.

Početkom 1964. godine Josif i Marija dobijaju sina Janeza, a četiri godine kasnije mlađeg sina Josipa. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka pančevačka Fabrika sijalica „Tesla“ dobila je nove mašine, a samim tim ukazala se potreba za majstorima precizne mehanike koji bi ih održavali. Na preporuku svojih starijih prijatelja, koji su inače radili u fabrici, Josif dolazi u „Teslu“ i zasniva radni odnos. U „Tesli“ je zavoleo sijaličarstvo, svojim znanjem se istakao kao vrsni majstor precizne mehanike, i vrlo brzo je počeo da napreduje u poslu.

Dugi niz godina radio je u pogonu Spiralizacije, da bi početkom osamdesetih godina počeo da radi u novoosnovanoj službi Razvoja gde je ostao do penzije. Iako nikada biio član Saveza komunista, zahvaljujući svojim vrlinama i radnim sposobnostima bio je imenovan u nekoliko navrata za predsednika radničkog saveta i sindikata. Zahvaljujući odličnom znanju nemačkog jezika kao predstavnik „Tesle“ dugi niz godina je bio ovlašćen za tehničku saradnju sa nekoliko fabrika sijalica u Evropi, što je bila i prilika za upoznavanje sa novim tehnologijama koje je sa velikim interesovanjem pratio. Ostao je upamćen kao jedan od retkih prekaljenih „Teslaša“ koji su svojim trudom i angažovanjem toj fabrici dali poseban imidž i od nje stvorili značajno ime na jugoslovenskom i svetskom tržištu. I pored predanog rada u „Tesli“, Josif je uvek nalazio vreme da svojim kolegama i prijateljima popravlja satove. Tim zanatom, praktično nikada nije ni prestajao da se bavi, jer je u svom domu napravio malu improvizovanu radionicu u kojoj je popravljao sve vrste satova. Nisu bili retki slučajevi kada su poznati pančevački časovničari dolazili kod njega po savete ili tražili pozajmicu starih i retkih alata koje je imao još od njegove bake Rozine. Posebnu pažnju posvećivao je zidnim satovima koji su mi bili omiljeni. Veliki broj crkvenih, železničkih, poštanskih i ostalih zidnih satova koji su visili po zidovima pančevačkih javnih institucija bili su pod njegovim budnim okom i nadzorom. Bilo je i satova koje drugi majstori nisu želeli ili nisu mogli da poprave, a on je uvek uspevao da nađe rešenje i popravi ih. Voleo je uvek da govori da je to posledica „stare škole časovničarstva“ i velike volje da se taj posao uvek uradi sa predanošću, poštovanjem i velikom ljubavlju. Bio je istaknuti vernik Rimokatoličke crkve, ceo život je pevao u pančevačkom crkvenom horu, a dugi niz godina kao član Crkvenog odbora bio je zadužen za saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Radni vek Josif je završio u „Tesli“ krajem 1995. godine, kada je otišao u zasluženu penziju. Kao i mnogim „Teslašima“ i njemu je veoma teško pala činjenica da se jedna takva značajna fabrika ugasila. Dok je još radio, zajedno sa svojim kolegama, imao je ideje i konkretne predloge kako da se fabrika modernizuje i nastavi sa radom. Međutim, na rukovodeća mesta u fabrici došli su neki novi ljudi, van zanata i struke, koji su na žalost, svojom nestručnošću i neodgovornim ponašanjem doveli fabriku u situaciju da zauvek bude zatvorena…

Iako je bio u penziji, Josif nije prestajao da se bavi svojim zanatom. Putem stranih časopisa i ostalih medija redovno je pratio šta se dešava u svetu časovničarstva, a naročito u segmentu novih tehnologija u proizvodnji. Jednom prilikom je rekao:

-Časovničarstvo je jedan predivan zanat, veoma zanimljiv i pun neobičnih tehničkih rešenja. Žao mi je što se danas tim zanatom bavi sve manje ljudi. Teško prihvatam činjenicu da su nastala neka čudna vremena kada se ovaj zanat bukvalno sve više svodi samo na zamenu kaiševa ili baterija. Trend je da se satovi ređe popravljaju, a kada se pokvare izbegavaju se popravke, i odmah se kupuju novi. Bez obzira na to, ipak me raduje činjenica da kod nas i dalje postoji jedan broj onih majstora i entuzijasta koji vole da se bave time i promovišu ga. Time se svakako doprinosi da se taj zanat održi i dalje afirmiše i pored svih izazova sa kojima se danas susreće.

Penzionerske dane Josif je provodio sa svojom suprugom Marijom. Kolege iz „Tesle“, komšije i prijatelji su ih retko oslovljavali pravim imenima, jednostavno svi su ih znali kao Jožija  i Mimicu. Njihov mali raj bio je u Deliblatskoj peščari u na placu gde su gajili voće i povrće, a posebno vinovu lozu, od koje je Josif spravljao vrhunsko vino i lozovu rakiju. Posebno su bili ponosni na svoje sinove koje su uspeli, da i pored malih „Teslaških“ plata odškoluju i izvedu ih na životni put. Stariji sin Janez je po zvanju doktor veterinarske medicine, živi i radi u Nemačkoj, dok je mlađi sin Josip, po zvanju diiplomirani geograf-turizmolog i zaposlen je kao novinar u „Železnicama Srbije“ a.d..

Joži i Mimica zajedno su u braku proveli blizu šezdeset predivnih godina. Avgusta 2013. godine u Sloveniji su proslavili zlatnu svadbu. Imali su sreću da ih ponovo blagoslovi isti sveštenik koji je tada imao 92 godine. To je svakako bio božji blagoslov. Koliko su se voleli i poštovali govori i činjenica da je Mimica zbog Jožija ostala da živi i radi u Pančevu i pored mnogo boljih uslova koje je imala u Sloveniji. Sudbina je htela da oboje napuste ovaj svet u istoj kalendarskoj godini u razmaku od svega nekoliko meseci.  Josif Weber ostaće u lepoj uspomeni rodbini i Pančevcima kao veliki gospodin i intelektualac, a posebno kao omiljena osoba koja je svojim načinom života i odnosu prema poslu pokazala kako treba živeti i raditi.

Tiho i dostojanstveno u svojoj 82. godini života napustio nas je Josif Weber, čuveni pančevački majstor časovničarskog zanata, inovator precizne mehanike i sijaličarstva.