ISTINOČEŽNJA: Čeda i Ksenija

Oduvek je postojalo duhovno i svetovno, ali, najlepše je, kad ta dva pojma postanu, u neku ruku, sinteza. Ko je, kao čovek, prigrlio veru, taj žar života, dobro zna o čemu govorim. Na našem putu, kao ljudske vrste, nagomilavaju se brige, ali i srećni trenuci, a oni koji su osetili vetar po sopstvenim jedrima, odlučno idu dalje, bez obzira na sva iskušenja.

Ovaj uvod, neku svoju ličnu besedu, napisao sam kao omaž Kseniji i Čedomiru Milosavljević, prijateljima, pre svega, dvnim ljudima. Otac Čedomir, sveštenik je Srpske pravoslavne crkve, ikonopisac i nastavnik na Akademiji SPC, a Ksenija, moja bivša komšinica, restauratorka je, pisac, dramaturg i režiser, uz svoj redovan posao, za koji, iz nekih razloga, ne mogu mnogo da vam kazujem.

Oboje su rođeni i odrasli u naselju Tesla, u Pančevu. Rekoh, Ksenija je do udaje, živela u zgradi, u koj sam ja još uvek, sa svojom porodicom, a njen suprug, otac Čedomir, sazrevao je nekoliko stotina metara dalje. Pre dosta godina, čuo sam, odselili u Crnu Goru i da tamo žive. Kasnije, tačnije, pre izvesnog vremena, ponovo su nam se putevi ukrstili, po njihovom povratku u rodni grad.

Ksenija je veoma smirena osoba, što jednoj popadiji i priliči, ali, kad nešto radi, objašnjava ili režira, najbolje se oseti njena dobra energija. Uradila je više sjajnih predstava( Cirkus Fantastiko, Lice ljubavi), kao i sa decom i ljudima iz MNRO Pančevo, koje, ne samo da su ostavile trag na širu društvenu zajednicu, već pomogle da ovo Udruženje još više postane vidljivo, stekne simpatije sugrađana, ali i gradske strukture. Napisala je nekoliko veoma dobrih knjiga( Hiljadu godina) uglavnom, za decu, poetski naglašeno, a koje čitao ta štiva, sigurno je uživao. Kazao sam da je i restauratorka. Sad ću nešto sasvim intimno. Jednom prilikom, njih dvoje, bili su kod nas, na večeri. Imamo staru ikonu-Svetog Trifuna, koju sam ja, nenamerno, oštetio, prilično. Kad su kretali kući, zatražila je da je skinem sa zida, kako bi je ponovo dovela u prvobitno stanje. Posle nekoliko dana, javila se i oduševila me, svojim umećem. Naš Sveti Trifun, izgledao je kao nekad.Tako, hteo, ne hteo, svakog dana, mislim i na njih.

Otac Čedomir je sveštenik, za mene, duhovnik koji u čoveku rađa novu nadu, pruža mir i spokoj. Mnogo sam naučio od njega, a nekoliko poklonjenih knjiga, pročitavši ih, kao što je-NESVETI A SVETI, Arhimadrita Tihona, u meni su još više učvrtili veru i ne zamerite što ću ovo reći, pokazali kako da budem još bolji čovek, otac, suprug. Već neko vreme, Otac Čedomir ima blagoslov da služi u manastiru Vavedenje, u srpskoj prestonici, a vratio se i na fakultet koji je i sam završio, kako bi podučavao studente.

Oboje su me upoznali sa jednim divnim sveštenikom, Momom Glogovcem, iz Risna, kojeg posećujem nekoliko godina unazad, crpeći energiju i binost za sopstveno stvaralaštvo, ali, život, pre svega. On me je naučio, dajući blagoslov svojim parohijanima, sad već poznatoj misli- dobra ti sreća. Ksenija i Čedomir, divni ljudi, žive ono što pripovedaju.

Praštajte i dobra vam sreća!

Oduvek je postojalo duhovno i svetovno, ali, najlepše je, kad ta dva pojma postanu, u neku ruku, sinteza. Ko je, kao čovek, prigrlio veru, taj žar života, dobro zna o čemu govorim. Na našem putu, kao ljudske vrste, nagomilavaju se brige, ali i srećni trenuci, a oni koji su osetili vetar po sopstvenim jedrima, odlučno idu dalje, bez obzira na sva iskušenja.