PANČEVCI O SVOM GRADU: Danijela Mijailović Timić
Podeli vest:
Imam oko četiri godine, zima je. Mama me vuče na sankama od „zelenog dvorišta“, gde smo tada živeli, ulicom Žarka Zrenjanina, pored laneta (spomenik kuriru), koje sam uvek u prolazu morala da pomilujem po glavi, pa kroz Sokače i park, do muzeja, gde se tada nalazila biblioteka. Tapkam u crvenim čizmicama po kamenim kockama, opčinjena ogromnim stubovima i vratima od kovanog gvožđa, koja dele mnoštvo knjiga od ostalog muzejskog blaga. Radost,prilikom prvog otvaranja korica je nešto što traje i danas.
Imam šesnaest godina, opet isto godišnje doba. Stojim sama ispred kruga u parku. Posmatrajući igru pahulja na svetlosti uličnih lampi, maštam kako ću jednom stajati u tom krugu, zagrljena sa nekim ko će me voleti.
Imam sedamnaest godina, leto je. Živim na Kotežu 2, preko puta Pančevačke pivare. Stojim na prozoru i posmatram tu veliku sivu zgradu, odakle dolazi prepoznatljiv slatkasti miris, koji se širi celim krajem. Stigla nova tura!
Imam četrdeset i pet godina, jesen je. Živim sa svojom porodicom na Tesli. Volim da posmatram naselje u majskim noćima, kada zamiriše lipa, sve se umiri i samo Mesec i ja drugujemo tu gore.
Tesla je Bog! Tesla je najzelenije naselje u gradu. Ovde su mi odrasla deca, tu su njihove uspomene na bezbrižne igre u bezbednom naselju, na livadicama, uz minimum saobraćaja.
Gradski park koji poznajem, više ne postoji. Osakaćen je da bi bio napravljen parking za one koje mrzi da naprave par koraka više nego što je neophodno. Povađeno je drveće, udarene ploče, iscrtane linije. Parking je važniji od vazduha!
Pivara više ne postoji, prodata je u bescenje i grad sa najdužom pivarskom tradicijom na Balkanu, ostao je bez nje.
Sada se gradske vlasti spremaju da poseku drveće na Tesli, da je isparcelišu, betoniraju, uguraju tu još neke zgrade…da čučimo jedni drugima na glavi, da zaobilazimo parkirane automobile…
Ne može! Ovo je moj grad! Idite peške!
Imam oko četiri godine, zima je. Mama me vuče na sankama od Zelenog dvorišta, gde smo tada živeli, ulicom Žarka Zrenjanina, pored laneta (spomenik kuriru), koje sam uvek u prolazu morala da pomilujem po glavi, pa kroz Sokače i park, do muzeja, gde se tada nalazila biblioteka. Tapkam u crvenim čizmicama po kamenim kockama, opčinjena ogromnim stubovima i vratima od kovanog gvožđa, koja dele mnoštvo knjiga od ostalog muzejskog blaga. Radost,prilikom prvog otvaranja korica je nešto što traje i danas.
Podeli vest:
