O Đeki sasvim lično

Danas je na Katoličkom groblju sahranjen Đeka. Pozdravili su ga Pančevci, govorima se od njega oprostili Bane Radovanović i Mića Ilić. I dok su uz zvuke tambura Banatskih kicoša i turiranje motora Kojota sanduk spuštali u raku navrla su sećanja.

Muvajući se po pančevačkim gitarijadama za Đeku sam čuo još sredinom osamdesetih godina, ali sam ga zapravo upoznao dok je držao „Virdžiniju“, kafić u Njegoševoj. Taj lokal je slovio za „rokerski“, pa smo se mi, na rokenrol napaljeni klinci, u vreme hladnijih dana, a kada imamo neku kintu u džepu tu okupljali.

U decembru 1989. išao sam u vojsku, a moji su se otvorili da častim društvo, pa se u pomenutoj „Virdžiniji“ skupilo nas tridesetak. Naišao je gazda Đeka, upitao koji je povod masovnog okupljanja, a onda „zavrnuo“ turu pića. Dvadesetak godina kasnije sam ga podsetio na taj događaj. U našim očima tada, a u godinama koje su prošle se pokazalo i kao istina, ispao je veliki laf.

Narednih dvadesetak godina ja sam proveo pokušavajući da budem nešto što nisam, a on je naravno ostao svoj. Sretali smo se, ali nismo komunicirali. Zdravo-zdravo.

Tek negde kad je novi milenijum već desetak godina odmakao ponovo smo se „upoznali“. Na rođendanu splava „U pripremi“. I nastala je slika koju smo obojica voleli. Rekao mi je da je „drpio“ svoju moju sliku i da mu se dopada. I meni je bilo drago. Uvek je umeo da svoju zahvalnost pokaže. A meni je umeo da „digne rep“.

Ređali su se naši slučajni foto susreti. Na moto-skupovima, u Apolu i Domu omladine na koncertima. Dok se lagano vozao po gradu na svom „poniju“. Svugde smo se sretali. Jer Đeka je bio taj gradski lik, taj neko koga uvek poznajete, a zapravo ga ne poznajete.

Kad spomenuh „poni“, napravili smo jedared veselu situaciju u kombinaciji „poni“, Đeka i društvo iz Apola. Elem, došao naš Đeka u Apolo na koncert, a čime će nego ponijem, i kako se prema svom ljubimcu odnosio s brigom i pažnjom, stavio ga u hodnik kod drugih vrata naše koncertne dvorane, te ga vezao za njih. Iz nekog razloga, nemam sad pojma kojeg, momci iz Apola su imali potrebu da otvore, tj. podignu ta vrata, a sa njima gore ode i poni. Igrom slučaja sam bio tu, a nekako smo svi došli na ideju da slikamo Đekinu reakciju na viseći bicikl. I učinismo to. Ušao sam u dvoranu i pozvao ga  napolje. On je naravno došao i prvo bio zbunjen, ali je za tren oka „provalio“ situaciju i počeo da pozira s biciklom. Tako su i nastale ove slike. I smeh, a vazda je smeha bilo s njim.

Nedugo zatim sam se vraćao iz grada kući, kad eto ga Đeka sedi na stepeništu pred Evangeličkom crkvom. Upitah ga šta radi. Kaže da se seća društva koje se tu okupljalo. Ispričao mi je priču o pokojnom Zoranu Duškoviću tada. Naravno da nisam odoleo da ga snimim i ta slika je meni najdraža.

Fotkao sam i njegovu proslavu hiljadite emisije „All You Need is Rock’n’roll” u Apolu. Jubilej vredan pažnje. Jer čovek je održao rokenrol čak i kad su zlobnici govorili da je rokenrol mrtav.

A kad sam 2018. spremio izložbu rok fotografije „Let There Be Rock“, Đeka je, dobronameran kakav je uvek bio, rešio da je ispromoviše. Na svom čuvenom web tv-u, ali i na Radio Pančevu. Bio sam gost u obe emisije i za to mu beskonačno hvala. Imao sam priliku da biram muziku na radiju, nešto što mi je oduvek bila želja. A na web-u, na toj njegovoj televiziji, nastao je valjda najviralniji video baš kad sam ja gostovao. Hiljade i hiljade pregleda je imala Đekina nezgoda s pivom gde sam ja apsolutno nebitan lik, ali eto, našao sam se u kadru.

A kada sam pravio tu izložbu jednostavno sam morao da stavim Đekinu fotku. Ako pravim izložbu o rokenrolu, onda tu on svakako pripada. Tu mu je mesto. Nažalost nisam uspeo da ostvarim ideju, da 49 fotografija bude izloženo u holu Doma omladine, a Đekina kod šanka. A žarko sam želeo to.

Poslednji put smo se sreli u Kupeu kada je umro Balašević. Oprostili smo se od velikana naše muzičke scene, a od Đeke sam uzeo izjavu o Đoletu. Jer ko je relevantniji sagovornik bio nego on? Nisam ni slutio da smo se tada poslednji put videli. Da sam znao, sigurno bih još koju reč prozborio s njim.

Voleo je Đeka moje fotke, a voleo sam i ja da ga fotkam. Bio je inspirativan. Tako poseban, odudarao od nalickanih bezličnih gradskih faca. Došao iz drugog vremena da zauvek ostane.

Danas je na Katoličkom groblju sahranjen Đeka. Pozdravili su ga Pančevci, govorima se od njega oprostili Bane Radovanović i Mića Ilić. I dok su uz zvuke tambura Banatskih kicoša i turiranje motora Kojota sanduk spuštali u raku navrla su sećanja