Dimitriju Stefanoviću, akademiku iz Pančeva, uručena nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo

Pančevcu, akademiju Dimitriju Stefanoviću u četvrtak, 21. februara u Narodnom pozorištu u Beogradu, uručena je nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo. Zadužbina „Dositej Obradović“ je ove godine dodelila po šesti put nagradu koja nosi ime velikog prosvetitelja.

O delu akademika Dimitrija Stefanovića govorila je prof. dr Danica Petrović, a akademik Stefanović se zahvalio besedom o Dositeju.

Obraćam Vam se sa zahvalnošću što ćemo se na ovom sobranju podsetiti na uspomenu velikog, iako još nedovoljno priznatog Dositeja. Želeo bih da podelim sa Vama različita osećanja koja me prožimaju večeras. Prvo je, zahvalnost žiriju koji mi je dodelio priznanje, ali i svim pojedincima i ustanovama koji su osnovali i pomogli Zadužbinu Dositej Obradović. Drugo je, oslanjanje na Dositejeve misli koje nas podsećaju na veliku prosvetiteljsku i istorijsku misiju koju je Božijim promislom utemeljio Dositej. Treće je, poruka koju je on ostavio pokolenjima, drugim rečima, i svima nama.

Šta podrazumeva zahvalnost? To je saznanje blagodarnosti za učinjeno nam dobro delo. Ono nas dalje vodi da sledeći Dositejev primer, radimo na prosvećivanju naroda. Poznato je da je Dositej rođen u Čakovu, lepom mestu nekih 30 kilometara od Temišvara. Njegovo kršteno ime je Dimitrije. Nedavno sam, potpuno neočekivano, dobio desetak stranica o Dositeju koje je Đuro Dobrić, učitelj u Zvjerincu (dalmatinsko Kosovo) napisao. Taj tekst je prilikom proslave 150-godišnjice Dositejeve smrti poslat svim učiteljima u Kninskoj Krajini da bi se njime koristili. Iz njega saznajemo o velikom broju mesta i zemalja koje je Dositej posećivao. Istaknimo samo neka: Dalmacija, Smirna, Hilandar, Hale, Lajpcig, Mleci i više gradova u Italiji, Beč, London. Još kao mladić trudio se da što više sazna, a to ga je vodilo čitanju knjiga. Kako mi danas možemo ne samo verbalno, već delima da sledimo dve osnovne Dositejeve vodilje?: “Čitajmo knjige” i “Prosvećujmo narod”. Dositej je bio prvi koji je tražio da se prosvećivanje proširi i na najšire narodne slojeve, da se narodu kroz školu i knjigu otvore oči za pravilan pogled na svet.

Evo nekoliko nekoliko Dositejevih misli koje su itekako aktuelne i danas: 
„Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna; dao mu um i razum da ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od Boga obdareni, a pritom imamo u ruku evanđelije Hristovo i apostolske nauke.
Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i slaiješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak još temek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti.
Ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu osim škole, učitelji, velike biblioteke, akademije, gdi različne nauke predaju, i trudoljubivi, pčelama podobni, med mudrosti sabirajući učenici.
Navikavajmo mladež na dobro, od toga sve zavisi. Samo je dobar čovek srećan.
Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.
Nikad nikoga ne valja vređati. Od zlog i pakosnog, najbolje je daleko stajati. Ne pravimo se pametniji od sviju. Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt. Sve što je materijalno biva i prođe.
Ono neprolazno je bogatstvo duha, znanje i jezike svakog naroda, ta neugasla istina o večnom trajanju i onda kada nas ne bude više. Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom s gorećim i punim ljubovi srcem ovi moj mali no userdni trud predajem.“

Propovedao je versku trpeljivost i ravnopravnost, a narod je upućivao da iz drugih kultura prihvate bolje i naprednije stvari. Dositej je stvorio nacionalnu književnost namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Uneo je napredne ideje sa Zapada, skupljao je lepe misli iz svih vremena, od Platona i Aristotela do Molijera i Voltera.

Verovao je u svemoć razuma i nauke za koju je smatrao da mora svakome biti dostupna. Srbiji je približio Evropu i svet i omogućio je prodor novih kulturnih tekovina. Smatrao je da se bez moralnih pravila ne može održati niti napredovati nijedna ljudska zajednica ni pojedinac.

Ponovimo divnu stariju reč za zahvalnost, a ona glasi blagodarnost. Drevni tropar na početku svake godine počinje rečima: “budući blagodarni za velika dobročinstva nama učinjena”, a kaošto smo čuli na početku KNjIGE i PROSVEŠTENIJE NARODA predstavljaju blagodarni putokaz koji nam sledi kako bismo nastavili Dositejevo delo.

Predstoji nam put istrajnosti duha prosvetiteljstva sa kojim je građena veza od srpske kulture i pravoslavlja prema Evropi i od evropskih tradicija prema Srbiji, to osećanje potrebe za razmenjivanjem kulturnih dobara iz različitih sredina.

Dositej Obradović osnovao je 1808.godine Veliku školu, preteču današnjeg Univerziteta u Beogradu, a 1810. godine i Bogosloviju. Kao član Praviteljstvujuščeg sovjeta bio je prvi ministar prosvete u Srbiji. Preminuo je 28.marta 1811. godine u Beogradu. Nije slučajno da se njegov grob nalazi pored Vukovog u porti Saborne crkve u Beogradu – DA SE UVEK SEĆAMO DVOJICE SVOJIH VELIKANA PROSVEĆIVANjA, rekao je akademik Stefanović po prijemu nagrade.

Pančevcu, akademiju Dimitriju Stefanoviću u četvrtak, 21. februara u Narodnom pozorištu u Beogradu, uručena je nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo. Zadužbina „Dositej Obradović“ je ove godine dodelila po šesti put nagradu koja nosi ime velikog prosvetitelja.