Dragomir Burnać: Važno mi je da učenici nauče da misle

Ekran zasigurno nije najbolji prijatelj deteta, ipak, čini se, da je u poslednje vreme najprisutniji u životima mladih. Mobilni telefoni i ostali uređaji postali su neizostavni posrednici u druženju, informisanju, razonodi kao i obrazovanju. Uprkos toj činjenici uloga prosvetnih radnika, pogotovo onih koji svoje dužnosti obavljaju savesno, ne gubi na značaju.

Dragomir Burnać, nastavnik srpskog jezika i književnosti, svoje znanje i ljubav prema maternjem jeziku prenosi učenicima Osnovne škole Miroslav Antić u Pančevu.

Za nastavničkom katedrom prvi put se našao 2016. godine u Osnovnoj školi Isidora Sekulić u Pančevu, a pre toga je iskustvo u radu sa decom  počeo da gradi spremajući učenike za završne ispite.

„Za vreme studija sam radio u kulturi, pa i u novinarstvu, tako da sam naučio da kradem ono najbolje od iskusnijih. Vrlo brzo sam se uklopio i taj početak će mi, što se rada sa učenicima tiče, ostati u prelepom sećanju. Imam tu sreću da veoma brzo i lako uspostavim kontakt sa učenicima, postavimo jasna pravila i onda nema problema. Pamtim tu generaciju petaka i šestaka kojima sam predavao. To su sada već punoletni mladi ljudi, ali mi se srdačno jave kad god se sretnemo i to me raduje“, kaže Dragomir.

On smatra da nastavničkih zadataka ima mnogo, ali da svi oni idu ka jednom cilju, a to je obrazovanje i vaspitanje.

“Predmet koji predajem ne doživljavam kao puki predmet koji se uči iz napisanih lekcija u udžbeniku. Za mene je srpski jezik i književnost karta za život. Ti mladi ljudi, bilo da su osnovci ili srednjoškolci, uče kroz književna dela o najrazličitijim životnim iskustvima kroz postupke knjižnih junaka. Uče se moralnim načelima, poštenju, dobroti; uče o životu. Utoliko su i odgovornost i zadaci veći“.

Dragomir misli da nastavniku zvono ne znači ništa, jer nastavnik bez obzira na godine iskustva bar jednim delom razmišlja o nastavi i učenicima i kada izađe iz škole.

„Ja razmišljam intenzivno, jer ni jedan učenik se ne može svesti pod šablon i svaki je ličnost za sebe. Često razmišljam kako sve te različitosti spojiti u celinu, jer čas je valjan samo kada smo uspešni kao celina“, objašnjava.

Svi smo i sami bili svedoci toga da su neke lekcije u školi dosadne i nezanimljive, ali naš sagovornik ipak ima svoje načine kojima čini da to bude retkost.

„ Lagali bismo ako bismo rekli da svako od nas nije naišao na dosadnu lekciju, uspeh je savladati je i učiniti zanimljivom. Nikada ne idem nepripremljen na čas. Danas ta priprema nije kao što je bila na početku, ali čak iako većinu dela gotovo znam napamet, uveče ili ujutro, pre časa je pročitam. To je lekcija koju sam naučio od moje bivše razredne koja mi je predavala srpski jezik i koja je u velikom doprinela da moj životni poziv bude upravo profesura“ kaže Burnać i dodaje:

„Kada se najmanje nadam učenik me iznenadi pitanjem i pokaže interesovanje za nečim što se možda u tom trenutku i ne tiču lekcije, ali na kraju dođemo do suštine. Trudim se da ne budem preopširan, da se predavanje zasniva na međusobnoj razmeni mišljenja i donošenju zaključaka, tako se mnogo lakše uči. Nastojim da ih podstičem da iskažu svoje mišljnje i stav, govorim da nema pogrešnih odgovora. Jako mi je važno da nauče da misle. Nisam od onih čije je mišljenje jedino tačno. Srećan sam kada sukobimo mišljenja, tada nam je 45 minuta malo“.

Ovako stoje stvari kada je u pitanju analiza i proučavanje književnog dela. Sa gramatikom je već malo teže, jer, prema njegovim rečima, većina učenika zazire od nje.

„Smišljam različite igrice kako bismo što bolje prevazišli taj strah od učenja gramatike. Često dok čitamo književno delo, zastanem pa pitam koje je vrste neka reč, u kom je padežu i slično. Na početku to bude šok, ali brzo se naviknu i onda nekako istovremeno postižemo sve, obnavljamo gramatiku i čitamo književno delo. Moji učenici znaju da ja ocenjuem sve, svaku njihovu aktivnost i angažovanost i onda oni sami razviju tu potrebu da se dokažu“.

Nastavnik pred sobom ima zadatak i da dođe do pažnje dece koja su naizgled potpuno „nedostupna“ i nezainteresovana , a za to ne postoji šablonsko rešenje. 

„Potpuno je individualno. Zavisi od učenika do učenika. Kada sam bio na početku i kada sam našao način kako da priđem takvom jednom učeniku, naivno sam mislio da sam otkrio metod koji je epohalan, sam sam sebe vrlo brzo demantovao. Ono što sigurno pomaže jeste razgvor. U najvećem broju slučajeva se pokazalo da takvi učenici zahtevaju više pažnje i posvećenosti, neki prosto vape za njom. Kada im pokažeš da ti je stalo, dobiješ reakciju i povratnu informaciju. Proces nije uglavnom ni lak ni jednostavan, ali je bitan krajnji ishod. Dešavalo se da prvo radimo na fokusiranju pažnje, praćenju časa, uključivanju u diskusiju, poštovanju reda na času, pa tek onda na usvajanju znanja, ali na kraju dođemo i do toga, na obostrano zadovoljstvo. Važno mi je da ih uverim da igramo na istoj strani terena“ tvrdi Burnać.

Dragomir kaže da je uvek strog kada je poštovanje pravila u pitanju.

“Dogovor je jako važan i ako se nešto dogovorimo to mora da se poštuje. Neretko se dešava da najavim propitivanje i to obično petkom, učenici me zamole da pomerimo za ponedeljak uz čvrsto obećanje da će naučiti i zaista se retko dogodi da ne nauče. Najčešće to uradim namerno, jer znam šta će uslediti, ali sam zadovoljan jer postignem ono što samm želeo. Često mi kolege kažu da sam nekako više nastavnik starog kova, ali ja to ne doživljavam kao manu, naprotiv. Učenici se veoma brzo naviknu na način rada i nema naročitih problema“, pojašnjava on.

Ukoliko se vratimo na priču sa početka možemo dodati da je zbog sveprisutnosti telefona u dečjim životima sve ostalo palo u senku. Čini se da je danas opšteprihvaćeno mišljenje da su deca nezainteresova za bilo kakav vid vannastavnih aktivnosti, ali je Dragomir Burnać sa svojim učenicima dokazao da je to daleko od istine i smatra da je samo potrebno pružiti im šansu.

„Ono što učenik neće pružiti u učionici, može pružiti na pozornici. Neretko se dešavalo da učenici koji imaju slabije ocene, u vannastavnim aktivnostima budu brilijantni“.

Jedna od takvih vannastavnih aktivnosti bila je, između ostalog i Noć bajki na koju je veoma ponosan i koju se nada da će imati prilike da ponovi.

„Tada sam radio u jednoj maloj, ali prelepoj školi u Sefkerinu. Za tu školu me vežu lepe uspomene i što se tiče kolektiva i učenika. Sećam se da je jedno jutro, za vreme velikog odmora, jedna koleginica ispričala kako je gledala neku emisiju o obrazovanju u Norveškoj i koliko su tamo časovi nesposredniji, a učenici angažovani kroz različite aktivnosti. U tom trenutku meni je sinula ideja o tome kako kod učenika probuditi maštu, motivisati ih da uđu u svet knjige i požele da i sami nešto pročitaju. Podelio sam sa kolegama ideju i bilo je –  Što rečeno, to i učinjeno. Od jedne učionice smo napravili etno sobu sa svim propratnim nameštajem i enterijerom. Učenici su bili naši gosti, a mi, nastavnici, njihovi domaćini. Svaki od učenika je dobio fišek sa kokicama pri ulasku i zauzeo svoje mesto kraj ognjišta, a mi smo im čitali bajke do kasno u noć. Koliko im se dopalo, govori činjenica da smo prosto morali da prekinemo i obećamo novo druženje” priseća se.

Od svojih kolega, za koje kaže da, je uvek imao pomoć prilikom realizacije svojih ideja, a pored Noći bajki bili su tu i školski sajmovi knjiga i književne večeri i svečane akademije povodom raznih događaja, a sada i školski internet blog koji je pokrenuo u okviru novinarske sekcije.

Ovakav vid saradnje nastavnika i učenika sa sobom donosi mnoštvo pozitivnih stvari, ali ipak ono što je važno je da se, pre svega, u samom obrazovanju učenika pokazao napredak.

“Učenik će shvatiti da nastavnik ume da ceni njegove sposobnosti i veštine, a nastavnik, ako je vispren i kadar umeće to da iskoristi i preokrene u koristi učenika i u samoj učionici. Dešavalo mi se da učenik posle uspešno odigrane uloge u predstavi dobije interesovanje za učenjem gramatike i književnosti i u mnogome pokaže bolje znanje. Zbog toga nastojim da u sekcije uključim sve učenike, bez obzira na njihov uspeh neposredno u nastavi” obrazložio je Dragomir.

Nastavnik kaže da je ono što njemu daje volju da neprestano pokušava da nastavu i školske dane svojih đaka učini zanumljivijim i punim lepih uspomena upravo njegova ljubav prema predmetu koji predaje i način na koji sagledava svoj poziv.

“Dovoljno mi je da probudim želju za čitanjem kod jednog učenika na nekom času ili ga oslobodim da iskaže svoj stav i mišljenje, ja sam zadovoljan i voljan da pomeram granicu dalje. Svakako da tu želju najviše podstiču učenici i njihova interesovanja, ja se prilagođavam njima kad god je to moguće, a moguće je”.

Ono što ima na umu svaki put kad uđe u učionicu jeste da sačuva dostojanstvo profesije koju “Čini mi se da je to osnov svega i ako to postignem, postavio sam odličan temelj za proširivanje i usvajanje znanja. Ma koliko mi mislimi suprotno, učenici uvek pamte stroge i pravedne profesore. Važno mi je da budem pravedan, naročito prilikom ocenjivanja. Zadovoljan sam tek kada se učenik složi sa ocenom koju je dobio, pa makar ona bila i loša. Ono što svojim učenicima ponavljam svakog časa je to da ne uče za ocenu nego zbog znanja“, zaključio je Dragomir.

Sasvim je jednostavno – u poslu uživamo kada radimo ono što volimo. Zadovoljan čovek napreduje, a što je još važnije – on podstiče i ostale oko sebe da budu bolji. Sazrevati i obrazovati se u podsticajnom okruženju ovom svetu može doneti perspektivne mlade ljude, a upravo oni menjaju svet.  

Ekran zasigurno nije najbolji prijatelj deteta, ipak, čini se, da je u poslednje vreme najprisutniji u životima mladih. Mobilni telefoni i ostali uređaji postali su neizostavni posrednici u druženju, informisanju, razonodi kao i obrazovanju. Uprkos toj činjenici uloga prosvetnih radnika, pogotovo onih koji svoje dužnosti obavljaju savesno, ne gubi na značaju.