ISTINOČEŽNJA: Bora Popov

Danas, talentovano dete, uz pomoć solidnog kompjutera, čak, malo boljeg telefona, može da zarađuje za život. Ima tih načina. Kad sam ja, moja generacija, stariji i nešto mlađi, stasavali, jedino mesto gde je mogao da se zaradi džeparac, i mnogo više, bila je Studentska zadruga. A, prvi čovek te, tada, kultne firme, da je tako nazovem, bio je Bora Popov.

Likom i pojavom, nikada ne bi rekli da je reč o čoveku koji je usrećio hiljade Pančevaca, nudeći im razne poslove i tako omogućio da putuju, letuju, zimuju, sebi priušte nešto što im roditelji nikad ne bi, ko zna iz kojeg razloga, kupili. To kažem, zato što je svojom skromnošću, pre ličio na dobrog komšiju, nego na uspešnog poslovnog čoveka. Tvrdim, pre 30-40 godina, nije bilo sugrađanina ko nije čuo za Popova, a tako je bilo do skoro, kad je legendarni direktor „Studentske“ otišao u zasluženu penziju.

Prvo sam ga upoznao kao posrednika, poslodovca, a kasnije, postali smo, na neki način, saradnici, istovremeno, prijatelji. Objasniću. Kao momak, nalazio sam posao, pred odlazak na more, baš zahvaljujući njemu, u Azotari ili Petrohemiji, gde su bili najplaćeniji naši angažmani. Pamtim to vreme, kao srećno odrastanje, kad si sam, eto, uz pomoć dobrih ljudi, mogao da imaš dovoljno.

Kasnije, kad sam počeo da radim na Radio Pančevu, bio nam je poslovni partner, nama iz Omladinske redakcije. Ne, nije nas plaćao, već, omogućio neka putovanja i slične stvari. Sećam se, jednom smo, moja kuma Sandra Kovačević i ja, zahvaljujući njemu, bili deo ekspedicije koja je nekoliko dana provela na Kopaoniku, što je bila Borina praksa, na kraju svake godine. Isto tako, kad smo organizovali razne sportske manifestacije, izlazio nam je u susret, obezbedio novac ili nešto platio. Uvek korektan, pravi prijatelj.

Ostali smo dobri do danas. Pišem ovu rubriku, posvećenu njemu, zato što sam ga video, pre nekoliko dana. Nije on mene primetio, ali, spazio sam ja njega. Nije se Popov mnogo promenio, tek nešto malo, stigle su godine, ali, rekao bih, s obzirom da i dalje vozi auto, sve je potaman. Pre toga, ima tome već desetak godina, pisao sam u „Pančevcu“, o veliko jubileju, ako se sećam bilo je to u povodu 50 godina postojanja Studentske zadruge Pančevo. Tada smo se intezivnije družili, jer, sav materijal mi je on doneo, pa je bilo lako ispričati čitaocima kako je prošlo pola veka u divnom društvu. Uz kafu, evocirali smo uspomene, na neko drugo vreme, često pomislim, bolje i zdravije za život.

Zadrugarstvo, kakvog ga ja pamtim, odavno nije kao što je nekad bilo. Ima toga, trude se ljudi, bore… Teško vreme za nas matore, a možda je odlično za mlade, pa neka bude tako. Nisam siguran da Bora ima FB, ali, voleo bih, nekako, da ova priča stigne do njega. Da zna, nije zaboravljen.

Danas, talentovano dete, uz pomoć solidnog kompjutera, čak, malo boljeg telefona, može da zarađuje za život. Ima tih načina. Kad sam ja, moja generacija, stariji i nešto mlađi, stasavali, jedino mesto gde je mogao da se zaradi džeparac, i mnogo više, bila je Studentska zadruga. A, prvi čovek te, tada, kultne firme, da je tako nazovem, bio je Bora Popov.