ISTINOČEŽNJA: Branislav Vilimanović

Branislava Vilimanovića, nekad tonca na Radio Pančevu, upoznao sam pre ravno 35 godina. Baća, kako ga ja zovem, od porvog trenutka, u meni je probudio neki poseban osećaj prijateljstva, a to ne prestaje do danas.

Rekoh, u zlatno doba pančevačkog medija, doprli smo jedan do drugog. Nisu to bila sjajna vremena, a koja pa jesu u ovoj Srbiji, ali, energetski, lako smo se prepoznali. Osim talenta za posao, a to će potvrditi svako ko je bar jedanput imao prilike da sarađuje s njim, kao prijatelj, uvek je tu 100%.

Ranije, u mladosti, već je jednom bio u Londonu, ali, ta se avantura završila, pa se ponovo obreo u Pančevu. Provodili smo dane i noći zajedno, bili na zanimljivim mestima, a posebno mi u sećanju ostaju naša dva boravka u Atini. Prvi 93. na Fajnal foru, kad je Limož, predvođen Maljkovićem, postao šampion Evrope, a drugi put, dve godine klasnije, kad je naša nacionalna košarkaška selekcija uzela zlato na EP, za koje mnogi smatraju, od učesnika, da im je najdragocenije odličje u karijeri.

Ipak, sećam se, po mom mišljenju, nešto posebno je bilo naše vraćanje iz grada, posle provoda. Išli smo ulicom Oslobođenja, do „Pajine“ škole, a onda, na raskrsnici, stajali i još dugo pričali. Potom bi on krenuo na Kotež1, a ja na Teslu. Pa sutra ponovo. Uvek je bilo o čemu da se razgovara, a u tim otvaranjima, da tako nazovem obostranu iskrenost, shvatio sam, taj čovek je jedan od najbližih ljudi koje poznajem.

Negde pred moju ženidbu sa Biljanom, posle bombardovanja, 1999. Baća je odlučio da ponovo ode u prestonicu GB. I otišao je u London. Dolazio je povremeno, naravno da smo se viđali, a onda mi je rekao da se ženi. Njegova supruga, Mišel, prosvetni radnik, poreklom iz Portugala, osvojila je njegovo srce, a potom rodila dvojicu sinova, Luku i Ivana.

Najlepše je bilo kad su porodično dolazili u Pančevo. Baćina majka bila je najviše ponosna, baš tada, u vreme kad je njen sin stizao u rodni grad. Teško je živeti negde daleko, pričati i misliti na tuđem jeziku, ali, kad ste pametni i vredni, trud se isplati. Tako je moj prijatelj, posle godina provedenih u Londonu, našao sebe u vinskoj industriji. Nije on običan somelijer, već ozbiljan poznavalac vina. Da nije tako, zar bi ga njegove gazde slali svuda po svetu da nabavlja vina za restorane u njihovom vlasništvu.

U poslednje vreme nismo se viđali, tek pre neku godinu, kad smo njegovu mamau ispratili na večni počinak. Ima on bazu u Pančevu, prijatelje, kumove. Najlepše i najopuštenije nam je kod naših Topalovića, Baneta i Nataše. Ispričamo se, družimo par dana, pa na aerodrom. Život. Baća je ljudsko blago. Čovek, prijatelj, odličan suprug, sjajan otac. Uželeo sam te se dobri moj.

Praštajte i dobra vam sreća!

Branislava Vilimanovića, nekad tonca na Radio Pančevu, upoznao sam pre ravno 35 godina. Baća, kako ga ja zovem, od porvog trenutka, u meni je probudio neki poseban osećaj prijateljstva, a to ne prestaje do danas.