ISTINOČEŽNJA: Branko Božić

Da mi je neko, pre tridesetak godina rekao: Branko Božić će biti sveštenik Srpske pravoslavne crkve, imati svoju parohiju u Pančevu, učestvovati, tačnije, najviše doprineti, da se sazida još jedan hram u gradu na Tamišu, u kojem on službuje, začudio bih se. Baš začudio. Ne, iz razloga što ovaj čovek nije dostojan, ne daj Bože, da ponese mantiju i okuplja ljude oko vere i dobrote. Već što je tada, kad sam ga ja upoznao, bio okrenut nečemu sasvim drugom, a ni danas, bez obzira na okolnosti, i dalje ne može bez toga, tačnije nje. Košarke.

Sad se više i ne sećam, kako i ko mi je skrenuo pažnju na mladog asa iz Omoljice, koji je živeo košarku. Već je stigao do beogradskog Partizana, i ne samo ja, predviđali su mu sjajnu sportsku karijeru. Bio je talentovan i radan, a te dve odlike se najviše cene, pri proceni nečijeg uspeha. Elem, jedno vreme za TV Pančevo, verovatno ima vas koji se sećate toga, snimao sam interesantne sugrađane, najviše sporiste i tako radio ono što sam najbolje umeo, u to vreme. Sreli smo se, to pamtim, na SC „Mladost“ na košarkaškom igralištu. Snimanje i naš razgovor su trajali neko vreme, a ja sam otišao zadovoljan u montažu. Koliko se sećam, bila je to sasvim pristojna rubrika, u kojoj sam predstavio mladića za kojeg su mnogi tvrdili da će dogurati visoko.

Posle toga, iz ko zna kojih razloga, jednostavno, sve manje sam čuo o njemu. Negde mi se izgubio iz vidokruga, što bi se reklo. Elem, ne tako davno, saznao sam da se okrenuo crkvi i da studira na Bogosloviji, kako bi se kolokvijalno reklo. Kasnije, saznao sam da je završio školovanje, dobio crkveno zvanje i počeo da radi, ako se ne varam, neka me otac Branko izvini, ako sam grešan, u Omoljici, mestu, odakle je junak ove priče. Mada začuđen, nekako mi je ostalo prijatno, što se ovaj stasiti momak okrenuo veri, crkvi, ljudima, na taj način. Bogu, najpre.

A, onda, s obzirom da sada društvene mreže, na dnevnom nivou i brže, doprinose plasiranju informacija, video sam da Božić sa neimarima, zida crkvu na Kudeljarcu. Nije to običan projekat, kao kad se pravi kuća, zgrada, most ili pruga. Reč je o zidanju osećanja, a najbolje se na tim primerima oseti koliko ljubav čine detalji. Video sam, gradi se uveliko. A, onda, pre nekoliko nedelja, iz porodično-privatnih razloga, a u vezi sa verom, otišli smo baš u taj, mislim, najnoviji pančevački hram. Nisu me iznenadile skele u sredini crkve, jer, još se ocrtava, ali dobra energija, odmah se osetila. Bilo mi je prijatno što sam zapazio neke poznanike i drage ljude, na istom mestu. Otac Branko Božić je vodio službu, a sinergija sa nama, horom i njegovim pomagačima, tokom obreda, opčinila me. Dugo, baš dugo, nisam toliko bio radostan.

Branko je od ideje napravio dragulj. Porta i sama crkva, prelepe su, kao i parohijski dom, a nema sumnje, kad unutrašnjost, u potpunosti bude ikonizovana, sjaj ovog hrama doći će do punog izražaja. Divim se takvim ljudima koji ne posustaju. Tačno zna, ima još mnogo ideja na umu, naš otac Božić, i dok se to ne ostvari, energija će bujati. On je čovek slobode, svežine i dobrobiti, zato će uspeti, uz pomoć Gospoda.

Praštajte i dobra vam sreća!

Da mi je neko, pre tridesetak godina rekao: Branko Božić će biti sveštenik Srpske pravoslavne crkve, imati svoju parohiju u Pančevu, učestvovati, tačnije, najviše doprineti, da se sazida još jedan hram u gradu na Tamišu, u kojem on službuje, začudio bih se. Baš začudio. Ne, iz razloga što ovaj čovek nije dostojan, ne daj Bože, da ponese mantiju i okuplja ljude oko vere i dobrote. Već što je tada, kad sam ga ja upoznao, bio okrenut nečemu sasvim drugom, a ni danas, bez obzira na okolnosti, i dalje ne može bez toga, tačnije nje. Košarke.